Некада градска штампарија, а данас само још једно ругло града

Несхватљиво је понашање пре свега локалне самоуправе која би требало у најмању руку да санкционише власнике запуштених објеката и тако их натера  да простор  пристојно уреде или доведу у функцију.

Након Трске, Малог цвета и Ветеринарске станице, инпровизованог јавног WC-а, куће страве и ужаса на Брђанци, овог пута се враћамо у свима добро познату улицу Петра Зеца.

Свакодневни позиви нашој редакцији од стране читалаца нас све заједно упозоравају у каквом окружењу живимо.

Ред је да се опет мало подсетимо. Старије генерације добро се сећају чувеног локалног часописа "Реч радника". Тај часопис је био локално гласило у виду лика и дела Социјалистичког савеза радног народа општине Алексинац. Први број часописа је издат 1967 године, а штампао се у градској штампарији под називом "Графичко предузеће 7. јули Алексинац".

Поред "Реч радника" који је излазио до 2005. године, овде су се штампали блокови признаница, календари, ауто карте и остала неопходна канцелариска документација.

Сетимо се само неких чувених радника наше штампарије: Миша Плавац, Моша Денић, Жика књиговезац, новинар Зоран Живковић, Драган џерипља и наравно рачуновођа "Чича" Милун Стојковић.

Онда следи чувено питање, а како данас изгледа Штампарија?

Да ли ће још увек да труне, да ли је могуће да баш никог од надлежних овај објекат не занима. Одговор је "да" -  не занима никог.

Понављам исту причу као папагај. Није битно које власник локала, да ли је објекат државно или приватно власништво, битно је да сваком нормалном човеку "боде очи".