Осврт: У сусрет изборима V

Грдне паре бачене узалуд. За тај новац могли су километри путева да се саграде. Макар рупе да се попуне. Попут оних на Барском мосту у Житковцу. Или на мосту на Морави код турског мотела. Па оне код "Грамера", поред стадиона "Напретка", и хиљаде других! Неким чудом те рупе бивају затрпане сваке године и волшебно се изнова појаве након првог снега. Чак се и прошире. Али, нека!

Није баш све отишло низ воду. Многи власници аутобуса профитирали су од превоза одушевљених и оданих присталица диљем Србије. Широм и уздуж. Осим Великог Трновца. чини ми се. У том, за српске прилике, великом насељу није се појавио ниједан председнички кандидат! Не знам због чега? Биће занимљиво видети колика је била излазност у том насељу на дан избора. Као и колико је гласова добио сваки претендент на Андрићев венац!

Додуше, не пратим помно тв извештаје. Могуће да је неко и тамо одржао предизборни митинг. Ако јесте, извињавам се. Кажем, нисам загрижени посматрач предизборне трке. Не волим трећеразредне глумце. Сигала, Чака Нориса и сличне. Мени би у претераним количинама додијао и Орсон Велс, Чаплин, Џон Вејн, те неће ови провидни, извештачени и лицемерни. Па и Сигал делује озбиљније. Он побије најмање стотинак људи у сваком свом петпарачком "класику."  Опет, мораш му веровати. Човек збиља зна с мачем и пиштољем, експерт за карате и остале борилачке спортове. А шта ови знају?

Троше се новци на рекламе, плакате, народ путује с митинга на митинг. Губи се драгоцено време. За те изгубљене сате могло је да се поради на земљи; пролеће је. Да засадимо нешто. Кол'ко да не трпимо гладни. У овој Србији, ако неко није чуо, људи умиру од глади и хладноће. Потом, могли смо да порадимо и на екологији. Да почистимо ђубре за нама. Лично мислим да је ђубре наш највећи проблем. Све, све, али с ђубретом нећемо далеко стићи. У Европу, никако!

Вратимо се изборима. Лично не знам кога бих гласао. Неки су за ово данас. Њима је добро. Другима баш ово што имамо, смета. Нису задовољни. Што би рекао наш народ, овај с југа Србије: Има ги, разни! У сваком случају радује скромност и трпељивост српског грађанина покорног. Ма, наш човек је с малим задовољан. Сендвич, сок, хиљадарка (динарска) у џепу, и то му доста. И то је много. Аплаудери у забавним програмима на телевизији за осам сати седења и пљескања добију само пет стотина динара!

Није ми јасно ко је од наших председничких кандидата демократа, а ко националиста, ко преферира Нато пакт, а ко Русију? Ко саосећа с осиромашеним народом, а ко се улагује тајкунима? Но, то није ни важно. Код нас појам социјализам, социјалдемократија, монархизам, патриотизам, имају другачије значење од оног увреженог. Овде се социјалисти, левичари и слични најпре изборе за себе, потом за народ. Ако до народа доспеју. Лична жртва, као узор, Че Гевара, Алија Сиротановић, то припада другој галаксији. С друге стране монархисти и родољуби не боре се да увећају државу, или да је бар сачувају, већ би је смањили. Српску постојбину би уступили Арнаутима. Па да будемо добри суседи, рече први међу таквима!

Све се то помешало. На гомили. Како да рашчланиш ко је овде луд? Збуњен је, свакако, народ! На крају, пошто и овај текст има крај, не треба сумњати да је крај близу, кренуло је на боље. Известан напредак већ је остварен. Истина, једини у последње време. Од недавно идемо сат унапред. Мало ли је?

Миодраг Тасић