Колумна Драгана Весића: Странац у симулакруму

Био си шраф и био си шеф, и имао си шефове који су се те понижавали-повређивали: да ли је разлог њихове фрустрације интелектуална инфериорност, комплекси, менталитет стада, емотивна и морална ретардација, импотенција, фригиднност макијавелизам, садизам сељачине, нарцизам псиихопате на положају... небитно је. Кад си био у позицији да им узвратиш истом мером ниси хтео јер би морао да радиш оно што ти се цео живот гадило и против чега се вазда узалудно бориш - ниси желео да пређеш невидљиву границу која вас дели и одређује. Потрла би се разлика, био би исти као они, као руља која ради ужасне ствари, а згражава се кад ти урадиш најнормалнију ствар. Да ли су то схватили? Нису. Шта данас имаш од тога? Успомене? Шта ће ти? Углед, поштовање, тапшање по рамену у неко давно прошло време када су ти се безмуди наводно дивили - Браво мајсторе, имаш муда... а, извините, где су ваша? То их ниси ни питао јер си мислио да су искрени и неискварени пошто си и ти такав. Каква егзистенцијалистичка наивност! Мерсо је, за разлику од тебе, као скептик, то знао и пуко је јер му се згадила душебрижност бездушних.

Онда прође време, заборави се све, па што не би и тебе? Немаш више ништа. Требало је раније то да знаш. Јебеш идеале, саосећање за друге, поштење и поштовање јер овај свет не зна за њих Зато си сада сам. Ни апсурд постојања ниси схватио, Или си, као јуродива будала, веровао у превазиђене непролазне вредности.

Све је данас стварно и све није, све је изузетно и све није. Бодријар је пре 50 година, из прошлости, са невероватном прецизношћу, у детаље, антиципирао садашњост  -  Постмодерна епоха је модерни тоталитаризам робова без мозга и душе у свету који симулира стварно. Медији (стари и нови), рекламе, симболи... ништа није људско. Био си, али више никоме ниси потребан и за то си сам крив. Ипак чекај. Извуци поуку. Прилагоди се. Живи.