Колумна Драгана Весића: Пакао то смо ми

А та потреба за чврстом руком, за вођом, је безумна и тешко је објаснити ту патолошку колективну црту у Срба. Објаснио је Цвијић у Карактерологији Срба, Андрић о томе пише у Травничкој хроници (дух насиља и култ грубе силе), Константиновић у Филозофији паланке пише о владавини и менталитету исподпросечних и безвредних, али огромна већина која обожава вође то наравно не чита јер је таква каквом је филозоф описао, а и да чита, не би га разумела.

Таквим незрелим народима, док уништавају себе, увек је крив неко други - Пакао, то су други (Сартр). Пакао, то смо ми, Срби. Наш поданички менталитет и метафизичка историјска инфантилност само олакшава посао моћнима и зато смо полигон за њихове сулуде експерименте - као такви, ми не прихватамо нормалан систем вредности (јер он би означио крај поданичке жабокречине) него тај полусвет прихвата само изопачен систем вредности и промене које то нису како би опстао... то подаништво покварене већине негира еволутивне промене: оно их суспендује, заправо.

Диносауруси се нису прилагодили, али поданици јесу и тиме довели у питање Дарвинову теорију еволуције. Овде реке не теку и зато увек улазимо у исту воду. У таквој фантазмагоричној реалности најлакше је измислити непријатеља - као у Орвеловој тоталитарној визији света, само што ово није литерарна визија него кошмарна стварност. Зато нема буђења јер нема ни страшног сна -  он је јава. Поправке нису могуће у таквом реду ствари, а камоли суштинске промене набоље. Нема наде, ни спаса. Лаку ноћ Србијо "давно си заспала", изузета из повести. Овде ништа не тече.