Капија туге и Маљчики

Угледао сам се на данашњу младеж, слушалице у ушума, а у њима 202. и устанак. Признајем, ухватио ме неки осећај одговорности, намигнем сам себи и сада већ по неком ритуалу одлучним кораком правац на једно старо место. Очекиван призор, испред мене челична зарђала капија, која је сакрила своју боју, своје године, а у њеном дворишту ушла је невоља или самоћа.

Двестадвојка одрађује посао, каква интуиција на њој. ВИС Идоли за добро јутро и песма о Маљчикима. Пламене зоре, фабричка јутра и дим из димњака. Другови наши, радни и весели чекају нове победе. Ту иза поменуте капије некад су били Маљчики, неки поносити људи који су све у животу направили осим пречистача за људску душу.

Сезаме,  отвори се!...

Два добра друга, два Драгана су тих суморних 90-тих година остварили своје снове.

Своје бурне фудбалске каријере деснокрилног вихорног нападача и луцидне полутке су полако ставили у "плићак" у корист својих снова. Волели су што би се рекло све што воле млади. Волели су живот.

Да, та два Драгана имали су жељу да Маљчикима помогну да направе тај једини "филтер" који им је недостајао у њиховом асортиману.

Тај филтер се звао живот, после челичних јутра. Тај филтер је био ту одмах поред њих, утуткан између тадашњег рукометног и фудбалског терена. Тај филтер је био неизбежна степеница нашег сазревања. Тај филтер се звао "Фрадов базен".

Сетимо се лепих времена почетком деведесетих: уживанција, кркљанац, купањац, музика, хладно пиво, једноставно луди летњи плес. Сви на једном месту, сви у истим дресовима, сви на фудбалицу са фрадовим легендама Џонијем и Манчом.

Сећам се прве плате мог старог друга "Врте", када смо сњом могли цело друштво на море.

Сетимо се оне вреле летње вечери приликом избора за мис шарма нашег базена. Одличан одзив кандидаткиња и огромно интересовање у  јавности били су гарант за централни догађај мог последњег малолетничког распуста.
Бриљирао је тада трочлани жири у саставу (Вукић, Здравковић, Антанасковић) када је једногласно у оштрој конкуренцији прогласио победницу и предао чувену златну огрлицу Мисици базена Невенки Величковић.

Сезаме затвори се...

Тужне капије са свих страна ми боду очи. Неко је иза њих остао доживотно, а неко их само погледом милује.

Посрнули гигант, европских размера, рањени понос града, још увек на истом месту бледи сећања моћног фабричког круга. Маљчики и њихова судбина су одавно слегли раменима. Можда им неко нађе кључ од браве, али потребно је да се нађу и капије туге.

Потребан је само један "Срчани удар"!

ПС

Овај чланак посвећујем својим друговима Драгану Вукићу и Драгану Солуновићу и осталим саборцима за последњи "спас" Фрадовог базена.

Дивним временима када се реч Фрад користила уместо назива нашег града. Врта, је мој друг Иван Вртачник, живи са породицом у Словенији, а фудбалске легенде су Љубодраг Митић и Станоје Манић, нажалост данас наступају у неком небеском тиму.

Девојка са златном огрлицом је Невенка Живадиновић екс Величковић данас свима позната васпитачица у предсколској установи Лане.

Дародавац златне огрлице је био Александар Живковић познатији као "Аца пљачка", а представник кафеа Пљачка је био Бобан Здравковић - Кечкеш иначе председник жирија.

Мој мали омаж је посвећен свим радницима фабрике Фрад, лепим временима, када је радник био поштован и цењен чиниоц друштвеног живота.