Ауто-механичари у пореском рају

Они свакодневно узимају робу за готовину без готовинских рачуна, сазнали смо из поузданих извора људи у једном нишком предузећу. С обзиром, да имају строгу евиденцију вођења књига, речено нам је и то да су алексиначки ауто-механичари убедљиво на првом месту рада „на црно“, у целој југоисточној Србији. Највише их има у Алексинцу, на периферији града, а затим и у суседним селима. Иако се могу лако евидентирати, нико их не обилази и не тражи од њих да пријаве радње.

Сходно томе, не постоји ни један разлог да они сами легализују свој посао. Има и оних мало мудријих који су своје ауто-механичарске радње пријавили али су их везали и за малопродају, па тако инспекцији „баце мамац“ да се контролишу само њихове продавнице док се у радионице, у којима се окрећу огромне паре, не улази. Свесни су кажу, да се инспекција не разуме у посао аутомеханичара и да их ови „возају као малу децу“.

Отприлике, у радионицама се окреће око десет путе више новца, него што је приказано у пазарима. Примера ради, малопродаје, које имају и ауто-механичарску радњу, пријављују 2 до 3 хиљаде динара дневни промет. Када се то помножи са десет, дневни промет је око 20 до 30 хиљада динара, или за 26 радних дана износи 700.000 до 800.000 динара месечно, где је однос уложеног наспрам наплаћеног 1 према 3.

Лако се може израчунати колико може да се заради само од радионице.

Ту се никада не издају фискални рачуни, не зна се порекло робе са бувљака, недаје се гаранција, а "за руку и муку" никада се незна, колико, шта кошта.

О непријављеним радницима и да не говоримо. Поређења ради, ако инспекција у кафани затекне сина или супругу да помаже власнику, власник је обавезан да пријави радника. Уколико се код ауто-механичара затекну чланови породице, код инспекције, све остаје само на томе. Све у свему, вреди бити ауто-механичар у Алексинцу. Огромна пара ту остаје, а "не боде" очи.