Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Битка на Шуматовцу

rss

23.09.2006. Aleksandar Gvozden

23. август 1876, битка на Шуматовцу, најсјајнија победа српског оружја у српско-турским ратовима


ТУРЦИ ПАДАЛИ КО СНОПЉЕ


(према књизи "Српско-турски ратови", Саве Скока и Петра Опачића)
Из шуме, дизали су се облаци барутног дима, а кроз дим се пробијало светлуцање пламичака с врхова хиљада пушчаних грла. После неколико минута жестоке ватре, из шуме је кренуо строј турских низама. Јасно су се виделе њихове плаве чакшире, црвени фесови, и црвени барјаци са сребрним полумесецом на средини. Српске батерије и пешаци отворише ватру. Турски строј се зауставио. Тада српски пешаци искоче из ровова и кренуше напред, пуцајући. И турски пешаци устадоше, па и они пођоше напред. У диму, пуцњави и јауку, два строја приближавала су се један другом...

По плану српског Генералштаба још уочи рата изграђени су снажни положаји код Алексинца и на Делиграду да би се Алексинац, као значајна раскрсница путева надомак српско-турске границе, обезбедио од евентуалних турских упада.

Од целог алексиначког положаја, који је био изграђен с обе стране Мораве, од Житковца на западу до Лесковика на исторку, најзначајнији и најбоље утврђени део представљао је средишњи одсек који се протезао ли-нијом Глоговачка коса - Шуматовац - Стрчи крак на око пола часа јужно од вароши. На венцу узвишења на тим косама, које од Мораве до Озрена заклањају Алексинац са југоисточне стране, изграђено је 18 већих или мањих редута. Редути су били наоружани са 40 позицијских топова разног калибра. Цео положај је надвишавао предтерен и омогућавао добре услове за осматрање на даљину топовског домета и организацију фронталне и унакрсне ватре, тако да су браниоци могли да ставе под веома сасређену ватру непријатеља који је морао да у току наступања пређе преко доста широке и откривене долинице Глоговачког потока.


Радомир Путник, у чину мајора, командовао је снагама које су у другом рату ослободиле Врање. У првом рату командовао је Рудничким одредом. Истакао се у бици на Адровцу, где је предводио противнапад бригаде, са сабљом у руци, командујући: "За мном!". У извештају пише да су пушке његових војника биле толико вреле да се више нису могле држати, а да су многе, после 200 испаљених метака, постале - неупотребљиве.


Иначе на самом положају трупе су биле добро заклоњене и могле су се у његовој унутрашњости безбедно кретати. На платоу Рујевице, који целом положају даје дубину и представља ослонац целокупне одбране, изграђена су два редута за 14 позицијских топова разног калибра који су могли да потпомогну одбрану било које тачке дуж главног положаја.


У заклону овога платоа налазиле су се 2-3 бригаде прикупљене у општој резерви. Деснокрилни одсек (на западној обали Мораве) и левокрилни одсек (на југозападним обронцима Озрена) одабрани су тако да могу да штите главни (централни) одсек од евентуалних покушаја непријатеља да обиласком његових крила изманеврише главни појас српских утврђења.


Вис са којег се сви "бију у теме"

Руски лист "Нива" са портретом и некрологом мајора Николаја Алексијевича Кирјањева: Овај руски добровољац био је најхрабрији официр првог српско-турског рата, његова храброст граничила се с лудилом, он као да је тражио смрт. На челу трупа, испред стрељачког строја, ишао је обучен у црвену кошуљу, без оружја, гласно командујући! Наредник Живојин Мишић био је ордонанс код овог храброг мајора, и овако га описује: "... кад запуцаше Турци, ми смо сви погледали, само је мајор остао да стоји, сам, усправан у житу, див у црвеној кошуљи!"


Занимљиво је, међутим, да Шуматовачки вис, који је над-вишавао све околне висове, у први мах није био укључен у систем алексиначких утврђених положаја, јер је капетан Магдаленић, који је био главни фортификатор Алексинца, сматрао да није целисходно утврђивати тај вис због тога што се налазио на крајњем левом крилу средњег одсека и одвојен дубоком јаругом Глоговачког потока од осталог комплекса земљишта на коме су изграђена утврђења, истичући да се посади, која би се налазила у утврђењу на Шуматовцу, не би могли благовремено упутити помоћ ако је непријатељ нападне великом снагом. Тадашњи командант у Алексинцу, пуковник Коста Протић, као инжењеријски официр, уочио је ту грешку запазивши да би непријатељ, ако му се препусти Шуматовац, са тога виса могао "све остале алексиначке шанчеве да бије у теме", те одмах по доласку Черњајева у Алексинац после великозворске битке, како пише Владан Ђорђевић, "стаде наваљивати да се Шуматовац на сваки начин утврди. Срећом генерал га послуша и брат пуковника Протића, капетан Живан Протић, добије задатак да утврди Шуматовац. Турци су већ били на српском земљишту пред Алексинцом кад је тај важан посао завршен."


За први српско-турски рат, говорило се да је почео прерано: српска акција желела је да у рат увуче Русију. Битка на Шуматовцу највећа је победа српске војске у првом рату. Други српско-турски рат, започео је на притисак Русије да Србија уђе у њен рат са Турском, најзначајнији догађај у другом рату било је ослобађање Ниша. Први рат завршио се примирјем, и "статусом као пре рата".Други, 1878. Санстефанским миром и Берлинским конгресом.


Крагујевчани и Београђани под командом Живана Протића


На Шуматовцу је био изграђен редут петоугаоног облика. Његову посаду сачињавале су две чете Лепеничког батаљона под командом мајора Јеврема Марковића, наоружане пушкама спредња-чама и Београдска чета под командом четеника Петра Хаyи-Јањића, затим 4 пољска топа и 2 мерзера. Ова посада стављена је под заштиту позицијских батерија са Рујевице, а утврђењем је командовао капетан Живан Протић.


Иначе на Рујевцу се налазио штаб пуковника Протића, под чијом је командом била одбрана Алексинца. На Рујевици се такође налазио и штаб генерала Черњајева, који је, иначе, у току битке обилазио најугроженије правце да би, одашиљањем помоћи и личним сугестијама месним командантима, помогао њихову одбрану.


Тежећи да активним дејством одгоди турски напад генерал Черњајев је у заповести за 23. август наредио да трупе на деснокрилном одсеку изврше противнапад према диспозицијама од претходног дана, с тим што је требало да батаљони на крајњем десном крилу, под командом пуковника Рајевског, изврше напад с фронта против турских снага на Смрдану, а Вукоњски одред мајора Велимировића, који се био повукао у Велики Шиљего-вац, обиђе турско лево крило и нападне непријатеља с бока и с леђа и код села Крушје успостави везу са батаљонима Рајевског.


Сукоб Рајевског и Черњајева


План Черњајева да противнападом да десном крилу предухитри Турке и одгоди почетак њиховог општег напада на Алексинац није реализован, јер је пуковник Рајевски, који је требало да обједињује ту акцију, по пријему заповести напустио команду и вратио се у Алексинац. Генерал Черњајев, који је управо био за вечером када је овај стигао, изненађен појавом Рајевског, позвао га је к себи да би сазнао разлог његовог доласка. Рајевски му је рекао да долази са Прћиловачког виса и да је наредио да се цело десно крило повуче на Ђунис због тога што се трупе, наводно, нису могле даље одржати на дотадашњим положајима. Чувши то, Чарњајев се разбеснио. Према врло живом опису те сцене, који је оставио Владан Ђорђевић, Черњајев је од узбуђења испустио кашику из руке и скочио као опарен. Пошто је рекао Рајевском да није смео да напушта поверену позицију без изричите заповести, Черњајев му је скресао у лице.
- Ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили вашег деду, који се онако славно тукао против Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Гсподара!Рајевски је побледео као смрт, устукнуо један корак као да је стао на змију, и само рекао:
- То није истина, Михаил Глигорич! - узео капу и изашао.
Пуковник Рајевски је намеравао да још те исте ноћи остави Алексинац и српску војску и да се врати кући. Он је то могао да учини без икаквих последица, јер као ни остали руски добровољци приликом ступања у српску војску није полагао заклетву нити преузео било какву обавезу колико ће остати у Србији, па због тога није био дужан да признаје дисциплинску надлежност ни Черњајева нити српских старешина и судова. Међутим, свесан да би његов протестни повратак у Русију изазвао неповољан ођек у руском јавном мнењу, пуковник Комаров је успео да га донекле смири, а ге-нерал Черњајев, који се после гневних иступа брзо стишавао, још у току ноћи му се извинио за нанесену увреду, закитивши му на груди Таковски крст.

Дан је био врео, а у шанцу је горело као у казану. Наоружани рђавим пушкама, спредњачама, српски борци су се поделили на оне који пуцају и оне који пуне пушке, да би одржали непрекидну ватру. Сви су хладнокрвно, у тишини, извршавали своје задатке, прибрано, мирно и брзо. Чуло се само: "Картечом, скора ватра!"

У међувремену, пуковник Комаров је са неколико ордонанса исте ноћи ођурио на другу обалу Мораве да по наређењу генерала Черњајева поново са војском поседне Прићиловачки вис, који је Рајевски био напустио.


Јунаштво поручника Марка Милошевића


Благодарећи енергији поручника Марка Милошевића, који је командовао једним комбинованим батаљоном и пољској батерији капетана Ћаића, Комаров је затекао Прћиловачки вис у српским рукама. Због тога је генерал Черњајев сутрадан Милошевића унапредио у чин капетана, а капетана Ћаића одликовао Таковским крстом. Али, услед противречних наређења и поремећаја у командовању, планирани противнапад са Прћиловачког виса није могао да се изведе, тако да су Турци, почињући напад у зору 23. августа, задобили иницијативу на целој линији фронта.


Турци су у почетку битке најпре форсирали напад преко свог левог крила како би заузели Прћиловачки вис и с бока и из позадине напали утврђења испред Житковца. Обе стране су се све до подне огорчено бориле око тога важног положаја. Штавише, мајор Јован Поповић је са Алексиначком бригадом прешао у напад да олакша развијање Вукоњског одреда мајора Велимировића. Он је успео да донекле потисне Турке према селу Крушје. Али како су Турци разбили Вукоњски одред док се налазио на маршу из Великог Шиљеговца, Поповић се вратио на свој првобитни положај.


У току те борбе стигао је десном крилу у помоћ мајор Илија Марковић са два комбинована батаљона своје "Стајаће бригаде", а са њим и Рајевски да поново прими команду на целом десном крилу. Видећи да је ситуација доста тешка, Рајевски није примио команду већ се са мајором Марковићем вратио у Алексинац.


Генерал Черњајев први је видео да је капетан Протић погођен. С раном на челу, командант Шуматовачког редута, брзо је издахнуо.Генералу су сузе заблистале у оку. Клекао је, пољубио мртвог капетана у чело и прошаптао: "Прашчај Живан Протич, прашчај љубезни друг!" Док је у шанцу група гологлавих официра, клечећи одавала пошту храбром капетану, Турци су, не обазирући се на жртве, наставили надирање. У једном тренутку, пробили су се до самог грудобрана...


На Прћиловици је остао мајор Поповић, коме је генерал Черњајев упутио писмо да за три дана не одступи са тога виса, обећавши му, ако успе, чин потпуковника. Поповић је одговорио да ће се трудити да и без те обећане награде сачува своју позицију, али да му то неће поћи за руком ако не добије помоћ.


Фазли-пашина дивизија напада Шуматовац


После двочасовне артиљериј-ске канонаде турских батерија, која је трајала од 8 до 10 часова, почео је фронтални напад турске пешадије. Густи редови Турака прекрили су Бујмирско брдо и Бујмирски брег спуштајући се према Глоговачком потоку. Али пошто је одмах целокупна срп-ска артиљерија узвратила врло снажном и прецизном ватром, тукући непријатељске пешадиј-ске колоне и батерије у дејству, Турци су веома споро наступали тако да су се тек пред подне спустили до Глоговачког потока.


Тада је Ејуб-паша увидео да неће моћи постићи никакав успех ако настави напад на широком фронту против добро утврђених и вешто брањених алексиначких положаја. Због тога је наредио Фазли-паши да његова дивизија безусловно заузме Шуматовац надајући се да ће његов пад изазвати пад целог алексиначког положаја. Будући да Шуматовачки вис има стрме падине на све стране, било га је тешко нападати с десног крила, јер би се нападач изложио снажној ватри са суседних положаја, као и с фронта, јер је с те стране шума била искрчена, а два српска стрељачка рова изграђена испред шанца окакшавала су одбрану. После пада Пруговца, турска војска се могла лакше приближити шуматовачком шанцу с те стране, јер је земљиште било нешто проходније и обрасло шумом. Због тога је Фазли-паша груписао 2/3 дивизије за напад на лево крило шанца, а 1/3 с фронта, с тим што је Сабријева дивизија добила задатак да већим делом снага садејствује у нападу, да остале снаге корпуса наставе притисак с фронта, а корпусна артиљерија да изврши припрему главног напада.


Но, уочивши намеру непријатеља, српско командовање је предузело мере да ојача одбрану Шуматовца. На вест да је одред мајора Петровића нападнут на Пруговцу и да попушта, генерал Черњајев је у 8 часова наредио мајору Илији Живковићу да са својом Шабачком бригадом И класе, која се налазила на алексиначком мостобрану, пређе Мораву и преко Алексинца похита на Пруговац и да за њом крене и пољска батерија капетана Милована Павловића.


Шабачка бригада стиже као појачање


Око 10 часова бригада је стигла у висину Шуматовца, где је затекла Петровићев одред у повлачењу. На молбу команданта шуматовачког шанца капетана Протића, мајор Живковић му је одмах дао две чете да ојача чету Лепеничког батаљона, која је била посела стрељачки ров у винограду на око 250 корачаји испред шанца.


Затим је истурио 1. мачвански батаљон на вис између Пруговца и Шуматовца, а лево од њега развио се Петровићев одред. Иза те линије постављена су три и по батаљона Шабачке бригаде у поретку смакнуте бригадне колоне, као резерва. Десно од шанца поселе су положаје Смедеревска бригада И класе, 3 батаљона Београдске бригаде И класе и 2 батаљона Комбиноване бригаде.


Тако је у борби око Шуматовца ангажовано око 20 српских батаљона, према 42 турска батаљона и 30 ескадрона, са пођеднаким бројем топова.


Черњајев је око 12 часова кренуо из Алексинца на положај. Почев од "белог шанца" на Рујевици, он је дуж целе линије обишао све шанчеве, храбрио посаде и свуда делио медаље. Пред шанцем на Шуматовцу генерал је сјахао и наредио да сви коњи из пратње остану изван шанца.


Шири план одбране Алексинца и Шуматовачке битке. На косама испред Алексинца, био је изграђен систем утврђења, а распоред српске артиљерије, и њено деловање у бици за Шуматовац, показали су велика стратешко-тактичка знања српских официра. Иако малобројни, били су изванредно школовани и припремљени, а по знању и вештини нису заостајали за официрима било које војске света.


После предаје рапорта, капетан Протић је главном команданту редом представљао поједине артиљерце који су се последњих дана посебно истакли у борби. Черњајев је свакоме лично прикачио медаљу за храброст на груди и свакога пољубио у образ. Видевши да Турци почињу напад на Шуматовац, генерал је саопштио да ће у току борбе остати у шанцу да би својим присуством увећао борбени морал војника.


Генерал Черњајев лично командује батеријом

Турске нападне колоне најпре су се појавиле с фронта. Са ивице шуме, која је на око 400 м испред шанца била искрчена ради боље прегледности, осула се пушчана ватра. Из шуме се дизаху читави облаци барутног дима, а кроз дим се пробијало светлуцање пламичака с врхова хиљада пушчаних цеви. После неколико ми-нута жестоке пушчане паљбе из шуме је кренуо стрељачки строј турског низама. Јасно су се распознавале њихове плаве чакшире и ћурчета ишарана црвеним и зеленим пантљикама, црвени фесови и црвене четне заставе са белим месецом на средини.


Чим су српске батерије и стрелци отворили ватру, Турци су се зауставили испред шуме. Тада српски пешаци искочише из ровова и кренуше напред пуцајући. Турски пешаци устадоше, па и они пођоше напред.


Док су се та два стрељачка строја приближавала један другоме, јавише генералу Черњајеву, који се био испео на источни грудобран одакле је капетан Протић командовао одбраном, да главна маса турске војске, од око 10 000 до 14 000 војника, продире од Пруговца према се-верној страни шанца. Генерал Черњајев је наредио да се Шабачка бригада помери што више улево и чува шанац од обиласка са те стране, да батерија капетана Павловића, која је управо стигла на Шуматовац, поседне положај на вису лево од Шуматовца и отвори ватру на турске колоне које надиру од Пруговца, да капетан Протић оде да управља ватром топова на северној страни шанца, а он је лично заузео његово место и командовао батеријом која је одбијала напад турске пешадије с фронта.


Српска артиљерија против турске пешадије


Дан је био неисказано врео и у шанцу је горело као у казану. Међутим, сви су извршавали своје задатке с невероватном брзином и тачношћу. Само се чула команда: "Картечом, скора ватра!"... "Плотуном, скора ватра!" Но, Турци су уводећи нове резерве у борбу и тукући великим бројем топова српске пешаке који су им из источног рова кренули у сусрет, успели не само да их потисну у ров већ и да их истисну из рова и да се у њему угнезде. У међувремену све турске батерије од Бујмира до Добрујевца отвориле су жестоку ватру по целом алексиначком положају да би спречили српску позициону артиљерију да помаже одбрану Шуматовца.


Видећи да је тежиште турског напада усмерено на Шуматовац, пуковник Коста Протић је наредио да позиционе батерије пусте турске батерије с фронта да туку колико им је воља, а да све топове окрену против турских пешадијских колона које су нападале Шуматовац. Изложена страшној унакрсној ватри и великим губицима, турска пешадија је брзо устукнула и повукла се натраг у шуму.


Погибија капетана Живана Протића


Убрзо су Турци предузели нов јуриш. Они су усмерили тежиште напада на северну страну шанца. Око 37 топовских грла сипало је своју ватру унакрст против нападачких колона. Турци су падали као снопље. Цео простор између шанца и ивице шуме из које су полазили у напад беше прекри-вен лешевима. Но, Турци су уводили нове резерве и храбро ишли напред. Али и Срби су трпили озбиљне губитке.


За време другог турског јуриша погинуо је и капетан Живан Протић, командант шанца. Погођен у чело, брзо је издахнуо. Генерал Черњајев, који је први видео да је Протић погођен, пришао је и клекнуо. У његовим очима засветлиле су сузе. Клечећи поред мртваца, он скиде шајкачу, пољуби га у чело и прошапта:


- Прашчај Живан Протич, прашчај љубезниј друг!


Док је у шанцу пред казама-том клечала група гологлавих официра одајући последњу пошту храбром капетану Протићу, око шанца је киптила страшна људска олуја. Не осврћући се на жртве, Турци су нападали решени да заузму Шуматовац. Надирући великом масом, они су успели да потисну Шабачку бригаду до самога шанца. Батерија капетана Павловића такође је морала да се повуче. Оруђа су спасена уз помоћ једног вода пешака, који су оставили своје пушке да би помогли артиљерцима да превуку топове преко јаруге која је одвајала Пруговац од Шуматовца. Међутим, посада шанца је одважно наставила борбу с непријатељом који се пробио до испод грудобрана.


Непријатељ пред грудобраном


Наоружана рђавим спредњачама, она се поделила на оне који пуцају и оне који пуне пушке, јер се друкчије не би могла одржати непрекидна ватра. У међувремену поново се средила Шабачка бригада, а батерија капетана Павловића посела нове положаје. Благодарећи непрекидној картечној ватри са Шуматовачког шанца и ватри батерије са Рујевца, Турци су се, након 10-15 минута, поново морали повући.


Турци су у 15 часова поново нападали, а затим и у 16 часова, али су оба пута били одбијени уз крваве губитке.


Тек када је и четврти турски јуриш савладан, Черњајев је закључио да је непријатељ исцрпио своје снаге и да не постоји опасност да заузме Шуматовац. У знак успомене на храброг и даровитог градитеља и команданта шанца, Черњајев је наредио да се убудуће шанац на Шуматовцу зове Живанов шанац. Он је у исто време дао 200 дуката да се као његова помоћ пошаље Протићевој удовици.


Но, борба је настављена на целој алексиначкој позицији до дубоко у ноћ. Око 20 часова Турци су још једном извршили јуриш на Шуматовац. Они су чак успели да заузму један ров са источне стране шанца, али су их пола сата касније српски војници, уз громко "Ура", истерали из рова и натерали да се повуку у шуму одакле су тога јутра кренули у први јуриш.


Тада је на бојишту ватра престала. Српске рупе су заноћиле на својим положајима да би сутрадан наставиле борбу, не знајући да су већ извојевали победу над непријатељом. По престанку борбе генерал Черњајев је упутио депешу врховном команданту овог садржаја:


"Шести дан је борбе. Све је од умора попадало. Непријатељ је свуда надмоћнији. Сутра ћу напасти висове које је непријатељ лево заузео (Пруговац и пошумљени вис изнад њега). Данашња битка трајала је од 3 часа изјутра до 20 часова увече. Много рањених и погинулих."


Освит 24. августа донео је Србима велико изненађење: пред Шуматовцом није било непријатеља. Он се у току ноћи повукао иза Пруговца оставивши бојно поље прекривено лешевима. Чим је видео да су се Турци повукли, мајор Петровић је са својим одредом поново посео редут на Пруговцу.


Самоубиство мајора Велимировића


После претрпљеног пораза, Турци су се прибирали; Срби, не знајући да су победили, држали су се на опрези ишчекујући нов напад непријатеља.


Покрети на десном турском крилу изазвали су забуну код српских штабова: они су закључили да су Турци увидели да не могу заузети Алексинац са шуматовачке стране, па су се одлучили да изврше продор преко Озренских висова и Сокобањске клисуре у позадини Алексинца и Делиграда.


Пошто је преноћио на Шуматовцу, генерал Черњајев је рано изјутра 25. августа са штабом отишао на Озрен изнад Пруговца да би непосредно командовао главном колоном, која је требало да нападне непријатеља у правцу Станаца.


Одлазећи на Озрен, Черњајев је срео мајора Стеву Велимировића на Рујевици. Пошто му овај није могао рећи где је његов одред који се раусо после јучерашње борбе, Черњајева је обузео бес.


"Тринаест батаљона, господине мој, ја сам вам поверио и ви имате обзира да ми кажете да не знате где вам је толика војска (њему је била поверена команда на крајњем десном крилу)! Сабљу доле, све официрске знакове доле!" - викао је наредивши да га вежу и спроведу у Београд.


Мало доцније, када су Черњајеву објаснили да Велимировић спада међу веома способне гене-ралштабне официре, он се смирио и извинио несрећном Стеви, вратио му сабљу и послао га да прикупи своје батаљоне обећавши му, ако успе, чин потпуковника. Велимировић, међутим, није могао да отрпи увреду, па је истог дана потражио смрт у мутним вировима Мораве, пре него су скупљени његови расути батаљони, тако да је десно крило фронта остало веома ослабљено.


Противнапад с леђа пуковника Хорватовића


Но, благодарећи пасивности Саибовог корпуса, српске снаге на левој обали Мораве одржале су своје положаје, па су снаге на десној обали могле да развију нападна дејства. Међутим, само је десна колона под командом пуковника Протића и уз подршку позиционе артиљерије успела да заузме турска утврђења на Глоговачком вису одбацивши Турке према Бујмиру. Колона генерала Черњајева пак цео дан је одбијала непријатеља који је очајнички покушавао да поново заузме Пруговац. Турски напад је савладан захваљујући изузетном залагању пољских батерија капетана Мостића, Лучанина и Цветића и Ваљевске бригаде И класе, која је око подне стигла из Лукова и одмах уведена у борбу.


Мајор Стеван Велимировић, командант Вукоњског одреда, није могао да поднесе одговорност за неуспешан напад, после сукоба са генералом Черњајевим, извршио самоубиство, скочивши у моравске вирове


Пуковник Хорватовић је такође рано изјутра напао непријатеља. Али немајући чвршће везе са главним снагама, Хор-ватовић је доста опрезно наступао. Па, ипак, он је потиснуо турско десно крило до иза Доњих Крупаца, али се, страхујући за безбедност својих крила, увече повукао на полазни положај.


Главни разлог за опрезан рад Хорватовића, према турским оценама, које су иначе тачне, јесте у томе што Хорватовићев "изненадни и запрепашћујући напад с бока и с леђа није довољно потпомогнут с фронта", тако да су Турци, пошто су брзо ојачали Фазлијеву дивизију најпре са пет батаљона из Али Саибовог корпуса и, затим, са 1 500 Черкеза, углавном успели да задрже своје позиције на десном крилу.


Па, ипак, појава Хорватовића према турском десном боку знатно је утицала на Керим-пашу да поново измени свој операцијски план. Пошто је цео дан 25. августа провео у рекогносцирању земљишта и обостраних положаја пред Алексинцем, увидео је да је неуспео покушај пробоја преко Шуматовца показао да се Алексинац не може заузети нападом с фронта и да се, после појаве Хорватовића код Рсовца, напад не би могао предузети обиласком српског левог крила. На основу такве процене ситуације одлучио је да пребаци главне снаге своје армије на леву обалу Мораве и да на тој страни предузме надирање на север заобилазећи одбрану Алексинца.


Тиме је главнокомандујући турске војске признао да су вишедневне борбе пред Алексинцом завршене победом срп-ске народне војске, која му је приредила изненађење високом свешћу и борбеним моралом, показавши се на висини свога задатка.


Капетан Живан Протић, добио је задатак да утврди Шуматовачки вис, а затим је преузео дужност команданта редута Шуматовац. Погинуо је, погођен метком у чело, у другом турском нападу. Черњајев је наредио да се утврђење на Шуматовцу по њему зове "Живанов шанац"


Показали како Србин уме јуначки да се бори


Описујући битку код Алексинца, Петар Пешић је у својој студији о овом рату с разлогом написао ове похвалне речи:


"Поступак наших старешина и трупа, почевши од главног команданта генерала Черњајева па до последњег војника, био је беспрекоран. Енергија и пожртвовање генерала Черњајева, који се излагао на најопаснијим местима за време битке, подизала је морал код наших војника и они су се јуначки борили. Умешност и осећај дужности наших команданата, свију официра и старешина учинили су да је битка вођена без икаквих већих тактичких грешака. А храброст наших војника била је толико велика да су јуначки одбили бесне јурише много надмоћнијег непријатеља и показали како Србин уме да се храбро бори за спас отаyбине и славу свога оружја. Дакле, солидарност, пожртвовање и велики осећај дужности код свих старешина и војника наше војске донео је сјајну победу и славом овенчао наше оружје."


Тек после девет, с падом кмрака, борбе су јењавале. Генерал Черњајев пише депешу краљу Милану: "Шести је дан борбе. Од умора све је попадало. Непријатељ је свуда надмоћнији. Сутра ћу напасти висове лево (Пруговац и пошумљени вис) које је непријатељ узео. Данашња битка трајала је од 3 часа изјутра, до 20 часова увече. Много погинулих и рањених. Генерал није знао да је битка за Шуматовац добијена. Освит, 24. августа, донео је Србима изненађење: пред редутом није било непријатеља. После великих губитака, Турци су се током ноћи повукли.


Али не знајући да су однели победу, Срби нису предузели гоњење, па је шуматовачка битка била само тренутна победа над непријатељом, неискоришћен успех, без великих резултата и последица по ток целог рата, као што се догађа са свим биткама после којих се не врши гоњење и експлоатација.


Штавише, видећи да Турци врше неко прегруписавање снага на свом десном крилу, Черњајев је закључио да припремају напад са обиласком преко Соко Бање, и 24. августа ујутру у 8,50 часова послао депешу у Београд која је створила утисак да је ситуација крајње критична. Он је, наиме, молио да се ургира код Црногораца да предузму операције према Санyаку како би се са јаворског фронта могло што више војске упутити на Делиград, с тим да влада одмах, користећи се посредством гарантних сила, обезбеди закључење примирја.


Пошто у току дана Турци нису нападали, јер су се повукли на Пруговац, било је очигледно да је не-пријатељ поражен, тако да је Черњајев тек 25. августа у 1,10 часова после поноћи обавестио кнеза о победи, тражећи да се одуговлачи са преговорима о примирју. У исто време он је предложио да се за сјајну победу код Алексинца најзаслужнијим командантима укажу нај-већа признања. Он је, наиме, предложио да се унапреде у чин ге-нерала начелник његовог штаба пуковник Комаров, који је у току битке испољио велико пожртвовање и умешност, и командант одбране Алексинца пуковник Протић који је, између осталог, предложио да се утврди Шуматовац, што је имало пресудан значај за извојевану победу, као и да се потврди унапређење мајора Поповића и Глишића у чин потпуковника, што им је он лично обећао. Кнез Милан је без оклевања прихватио све предлоге Черњајева.


"Што се вас тиче, драги ђе-нерале", каже се у кнежевој честитки, "коме осећам ја, народ и војска дубоку признателност, то ћу вам послати Таковски крст вишега реда."


Черњајеву је, у ствари, додељен нов, највиши степен Таковског крста, који је тада установљен (до тада је постојао само један степен тога ордена; тада су уста-новљена нова два виша степена, а на крају рата још два) да би се њему, као главнокомандујућем Моравско-тимочке војске, одало заслужено признање за добијену битку.


Најсјајније српске победе у српско- турском рату


Илустрација из енглеских новина са потписом "Српска војска код Шуматовца одбија турски напад": Напад на Шуматовац вршило је 14 хиљада турских војника


Обе стране претрпеле су велике губитке у бици код Алексинца. Никад, међутим, није израчунато колико је тачно српска војска имала губитака у тој борби, јер из свих јединица нису приспели извештаји или су нестали са другом борбеном документацијом. Губици у пет бригада које су се бориле на шуматовачкој позицији износили су 135 погинулих, 1436 рањених и 11 несталих војника и старешина. Турски губици такође нису познати, али се на основу броја нађених погинулих војника на бојишту и других посредних извора може закључити да су били велики. Очевици пишу да се испред Шуматовачког шанца на сваких 10-15 хвати (око 20-30 метара) могло видети 5-6 мртвих Турака, а понегде чак 15-20, које њихови другови нису могли да одвуку и сахране. У току санације бојишта српска одељења прикупила су око 300 лешева турских војника, који су одмах спаљени. У извештајима о прикупљању мртваца наводи се да су у виноградима запажене пруге заливене крвљу куда су извлачени изгинули војници. Аустроугарски генералштабни официр Карл Мајерс, који је као ратни дописник "Неуе Фреие Прессе", у складу са туркофилском политиком своје владе, врло пристрасно извештавао о току ратних операција, признаје да је турски "напад на Шуматовац био одбијен вероватно зато што нападачке трупе беху уништене", наводећи, међутим, да је Фазлијева дивизија имала свега 650 људи избачених из строја, од којих 170 погинулих. Британски војни аташе, генерал Кембел, који се такође налазио у турском главном штабу у својству посматрача и са симпатијама навијао за победу Турака, у свом извештају од 24. августа наводи: "Јуче допратисмо на 400 рањених од 1500 палих у последњем боју." Сматра се, међутим, да се Турски губици крећу између 2400 до 3200 људи избачених из строја.


Губици у бици за Шуматовац нису тачно утврђени. Очевици сведоче да је испред шанца, на сваких десет до петнаест хвати, могла видети група од пет-шест, па и десет-петнаест мртвих Турака. У току санације бојишта Срби су прикупили и спалили на лицу места око 300 лешева које Турци нису могли да извуку и понесу са собом. У виноградима, правцем извлачења лешева, виделе су се широке пруге крви.


Према томе, неуспех Турака био је потпун. Српска војска је, испољивши велико пожртвовање и дајући велике жртве, 23. августа задобила најсјајнију победу у овом рату. Битком на Шуматовцу одлучен је исход вишедневне борбе за Алексинац, који се претворио у несавладиву баријеру за непријатеља и колосалан бедем на коме је српска народна војска затворила пут непријатељу у срце њене отаџбине.


# Крушје Београд Шуматовац Пруговац Делиград војска шуматовачка битка српско-турски ратови Живојин Мишић Владан Ђорђевић Живан Протић
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима