Спала књига на два слова

Алексинац, село Голешница, село, пусто,

- Док Раде није дошао, био сам једини у селу, али сада имам с ким да попричам кад завршим с послом. Научио сам га да меси хлеб. Понекад и заједно кувамо - почиње причу за Курир Љуба Симоновић (82), један од двојице мештана села Голешница у близини Алексинца. Ту су некада биле 42 куће, вели Љуба, али су се временом сви одселили у град.

- Цео живот сам провео овде. Иако немам струју, а воду узимам са извора, мени је овде лепо - прича деда Љуба и показује нам како да дођемо до куће његовог првог и јединог комшије Радојице Крстића (76), кога одмила зове Раде.

А Раде... Чим нас је угледао, позвао нас је на кафу. Каже, недостаје разговор.- С породицом сам живео у Тешици, али сам само пресекао и одлучио да се вратим у родно место. Дане проводим на њиви, уживам у природи, а увече идем код јединог комшије Љубе. Често нам у госте сврати веверица, а донедавно је и једна лисица становала у близини. Прича се да има и вукова у околним шумама, али их ми нисмо видели - прича нам Радојица док нас нуди домаћим хлебом који је сам направио. Каже да ни њему не смета што нема струје.

- Кад нисам код Љубе, седим у дворишту док не падне мрак. Онда уђем у кућу и спремам се за спавање. Ако ми затреба светло, ту су фењер и лампа - објашњава Раде.Љуба и Радојица имају породице које живе у селима у близини, посећују их и доносе им потребне ствари. Како кажу, не плаше се ничега и не желе да се преселе у град.

Сијалице кваре вид

Радојица и Љуба кажу да би могли да добију струју из околних места.- Можда би нам и увели струју да у селу живи више људи. Мени не смета, навикао сам да живим овако, а ни сијалице нису много добре за очи, кваре вид - вели Љуба.