Преминуо Томислав Лепопојић: Био је диван професор

Можда помало компликована формулација, али наш професор је био свестан да нас осим француског и латинског мора научити и неким такође важним стварима какве су домаће васпитање, поштовање културе и своје и туђих земаља.

Учио нас је манимира будућих интелектуалаца, указивао нам на то колико је важно путовати, читати књиге, учити стране језике и још пуно тога. Спремао нас је за живот у којем ћемо уважавати трајне вредности.

Нисам био неки блистав ђак из латинског и француског, и можда је овај текст требало да напише неко ко је бриљирао из та два предмета, али нисам желео да дозволим да се не спомене смрт нашег драгог Професора Томе.

Текст пишем у име хиљаде ђака којима је предавао. Професора Лепопојића памтим и као директора школе. Били смо друга година када је он изабран за директора.

Памтим га и у доба када је отишао у пензију, заједно смо се бавили локалним активизмом. И оно што ми је лепо остало у сећању јесте да је имао дар да помири људе, да културом дијалога превазиђе проблеме који умеју да настану међу људима.

Помало је нормално да се у свакој организацији појаве супротстављене стране, било да су то ђаци и професори, родитељи и професори, запослени у колективу итд.

Професор је умео да позове на разговор, саслуша мишљење обеју страна, уважи различитости, и некако питомо и неприметно предложи решење. Трудио се да не увреди ни необуздани дух младих, нити да повреди ауторитет професора или родитеља, једном речју умео је да буде помиритељ.

Да, умео је да буде и строг, добијали смо и јединице, добијали смо и грдњу, али је он то умео тако да уради, да је и нама ђацима било јасно да је све то урадио у интересу нашег образовања и васпитања. Волели смо га јер није био горд и сујетан. Осећали смо да нам је близак и добронамеран, да и он нас воли.

Такав је био до краја живота. Било би лепо када би ми, његови ђаци у ономе чиме се бавимо унели и делић поступака и особина које је Професор имао и којима нас је учио.