Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Доктори наука из Горњег Адровца од којих четири из једне фамилије

rss

30.10.2019. Текст и фото: Божа Марковић

Прошле године сам за у алексинац нет објавио текст о ретком стручњаку пореклом из Алексинца др проф Предрагу Новаковићу, дипломати ветринарске патологије, којих је само 2000 у целом свету. Изузетан успех за једног младића који није могао студира на Факултету за позориште и филм у Београду нити да се запосли у нашој земљи, али је зато отишао у Америку, као магистар ветерине тамо поново магистрирао, а потом у Канаду, у Саксатуну, на Универзитет, где је докторирао и постао дипломата ветеринарске патологије, стручњак за испитивање дејства лекова и фармакологију. Како је тамо успео зна се: радом, али и могућношћу коју му је пружио Универзитет да се бави експериментима.

Доктори наука из Горњег Адровца од којих четири из једне фамилије

Дипломата ветеринарске патологије Предраг Новаковић тај успех није случајно остварио. Познавајући породицу Новаковић и разговарајући са Предраговим оцем Миодрагом, дипломраним инжењером сточарства, сазнао сам да је Предраг један од четворице успешних из њихове породице по мајци Ружици, ћерки Тихомира „Тичета“ и Данице Стевановић, из Горњег Адровца. Сада живи и ради у Монтреалу, где живи са супругом Алексинчанком и сином.

Један од успешних доктора наука из породице Стевановић-Дикић из Горњег Адровца је братанац деда Тичета др науке Дикић Ненад, директор Антидопинг агенције Републике Србије. Реч је о врсном стручњаку интерне медицине, кардиологу, субспецијалисти баромедицине, на специјализацији из клиничке фармакологије, аутору две књиге и више радова објављених у земљи и иностранству и радова на конференцијама, који ради допинг анализе у Србији и свету и као врстан стручњак добио је место у овој важној државној институцији.

Затим је ту Предрагов стриц др наука Драган Новаковић, физијатар Рибаракој Бањи и Крушевцу, спортски лекар у ФК „Обилић“ Београд, сада директор приватне клинике у Београду у својој области и Врњачкој Бањи.

Драган Новаковић је отац доктора наука Ненанда Новаковића, хирурга на Војно-медицинској академији у Београду, врсног и перспективног лекара у својој области пред којим је светла будућност.

Што се пак тиче дела породице тројице доктора Драгана, Ненада и Предрага, по оцу и деди Радомиру Новаковићу, отправнику возова у Железничкој станици Доњи Адровац, где је пензионисан као мештанин овог насеља, и у овој породици има доктора наука. Прва је др професор Манчић Жаклина, професор на Електро-техничком факултету у Нишу. Други је њен син доктор професор Никола Симић, од недавно професор на факултету у Новом Саду. Никола је био ученик генерације у ОШ „Вук Караџић“ у Житковцу и касније у Алексиначкој гимназији, а није заостајао и на Електро- техничком факултету у Ниш. Као ученик Основне школе у Житковцу ишао је у музичку школу и свирао клавир.

У обе породице Стефановић-Дикић и Новаковић има бројних стручњака лекара, правника, адвоката, професора, стучњака из разних области од којих помињемо Божидара Аврамовића, специјалиста неуропсихијатар Неуропсихијатријске болнице у Горњој Топоници, страдалог у несрећи код Дољевца приликом повртака са скијања  у Крушеву-Македонији 1989. године, у којој је страдало више Алексинчана.

Поред ове четворице доктора наука их једне фамилије у Горњем Адровцу истине ради треба рећи да је из Горњег Адровца и др наука Светомира Павловића, интерниста на ВМА и предавача у ШРО у коју је за време служења у ЈНА био др проф. Драган Новаковић.

Из Горњег Адровца је Мирко Стевановић „Планински“ шеф колске милиције Србије, брат др проф. Светомира Павловића, новинар ТАНЈУГ-а, унука Ратка Јовића која је радила у стручним службама савезних органа СФРЈ и многи други.

Горњи Адровац је према подацима из књиге Стојана Јовића, рођеног у Горњем Адровцу, команданта нишког војног аеродрома, падобранца који је свој седамстоти скок извео после седамдесете године, „Вронски у Горњем Адровцу“ био мезгра, црквено имање, са још неколико села у време пре Кнежевине Србије.

Познат је као место страдања Николаја Николајевича Рајевског, прототипа лика грофа Вронског из романа „Ана Карењина“ Лава Толстоја, који је ту погинуо као руски добровољац и пуковник српске војске у Боју код Горњег Адровца, на Голом брду, 20. августа 1876. године, по старом календару, у Првом српско- турском рату. Погинуо је у борби за ослобођење Србије од турскога рипства. Њему је ту средствима његове мајке Марије, по њеном аманету, снаха удата за његовог старијег брата, такође по имену Марија, подигла цркву „Свету Тројицу“, која због не зна се чега још није постало туристичке место, јер је јединствено по цркви подигнутој једном човеку у част, из реалне легендарне приче о једној великој љубави, које због њене истинитости треба да буде и једина права „српска Верона“.

Голо брдо је место страдања и других добровољаца из царске Русије, али и многих знаних и незнаних Срба. Једно од сведочења јеписца и новинара Наде Дринске, која је као песник учествујући у песничкој манифестацији „У част Рајевског“ августа 2012. сведочила врло потресно да је ту њеном деди Николи „посечена глава“ у борби у којој је див- јунак Никола Рајевски погинуо. Многа од таквих сведочења питање је да ли ће се догодити, јер је за то неопходна велика активност и енергија да се много тога више каже о овим страдањима, али само на основу прича потомакатих страдалих, изузимајући оно што је написано и до сада објављивано.

После рата Руси су тешко долазили до тог места, јер им је говорено да је због водених бујица пут непроходан, средства дата за цркву од стране Русије, по неким причама, нису наменски потрошена, због чега Руси данас хоће само да дају само за неке радове у црквеној порти, али по пројекту кога ми требамо да урадимо. О цркви је вођена лоша брига, школска зграда у порти цркве је у време колективе служила за затварање стоке, у цркви су украдене слике са иконостаса од једног мештанина из суседства цркве и продате у иностранству, зграда школе сада не постоји, а највећи грех за цркву је убиство попа Божидара Димитријевића 23. 04. 1947. године, који је према подацима из монографије „Тимочки равногорски трагичари“ Д. Миленковића  и литератури Сава Б. Јовића „Утамничена црква“, оба из 2002. убијен стрељањем, као народни непријатељ- лице означено као противник комунистичке власти. Незванично ликвидација оних који нису припадали комунистичком опредељењу је било још, што се само препричава, и у домену су неистраженог, мада се за то од неких помиње један човек. Прича се да је он ликвидирао и попа Божидара Димитријевића, јер је једној суседки из комшилука рекао да увече веже пса и да нипошто не изилази из куће кад пас лаје. У неко доба ноћу чуо се пуцањ, а ујутро се сазнало да је сеоски парох искрварио дуготрајним транспортом до Железничке станице Алексинац у Житковцу и премишљањима чиме ће бити одвежен у Ниш ради помоћи. То је родно село једног народног хероја из НОР-а, који је сахрањен после погибије на месном гробљу, али како нема ближњих о гробу породице Ратка Јовића се нико не стара, тако да су гробови његове фамилије урасли у павит и коров. Ове године је за Дан радних акција и Дан железничара група активиста из Уније бораца извела акцију чишћења гроба.

Голо брдо је било кобно не само за Николаја Рајевског, него и за учеснике буне против Бугара, као окупатора 1917. То је место стрељања педесетседморо Доњесухотничана, Гредетинаца и мештана, од којих је и пра деда и чукун деда четворице доктора наука из фамилије Стевановић. Тај њихов стрељани деда био је сведок почетка градње цркве Свете Тројице 1902. када је у темељ цркве постављена стаклена боца са именима оних који су у том почетку градње у томе учествовали, што је он сину Тихомиру Стевановићу причао за живота.

Овим страдалим у тој одмазди Бугара због Топличког устанка, којем су и они припадали, је на северо- западној страни цркве постављена спомен- плоча 2017. године од стране Општине Алексинац. Међу стрељанима су били жена Василија  и син Владимир Љуб. Павловића.

Због свега овога је Горњи Адровац село страдлаштва у нашој богатој историји, којем се доктори наука из овог текста достојно одужују својим делима, знањима и звањима. Они су поникли баш ту упркос свом том страдању и покушају уништењу српског бића које је на мети многих освајача од вајкада скоро до ових дана.

Прилог за књигу „Трагом Фотографија“ Боже Марковића

Коментара: 4


# Божа Марковић - Несврћанин Горњи Адровац Доњи Адровац
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+2) (-4)

    ZaklinaJMancic 04.11.2019.
    Boza Nesvrcanin da malo obnovi pamcenje i da doda spisku dr Zaklinu Mancic i dr Nikolu Simica, koji je najmladji dr u nasoj familiji i clan MATICE SRPSKE, MI SMO SVI IZ ISTE FAMILIJE! STO SE NENADA DIKICA TICE, ON JE LEKAR A NE DOKTOR NAUKA. NESVRCANIN NIJE NOVINAR PA MU JE I TEKST NETACAN I SMESAN.

  • (+) (-4)

    dr ZaklinaJMancic 04.11.2019.
    Moj ujak Dragan Novakovic je takodje samo lekar, a ne i doktor nauka, on je magistar i fizijatar. Njegov sin Nenad Novakovic jeste dr medicinskih nauka. Predrag Novakovic jeste doktor veterinarskih nauka, Tomislav Novakovic je magistar poljoprivrede, ja sam i sin Nikola smo dr elektronike. Dakle Nesvrcanin se slabo orijentise kad su cinjenice u pitanju! Pravi cirkus od ozbiljnih stvari upravo zato sto previse cirka rakijicu.

  • (+) (-3)

    ZaklinaJMancic 04.11.2019.
    Otac Predraga Novakovica se zove Tomislava ne Miodrag, pobogu! Jesu skolovani ljudi ali covek je napisao gomilu netacnih stvari! Mora da je rakijica bila prejaka!

  • (+1) (-4)

    Ненад Дикић 11.11.2019.
    Поштована Жаклина, ја не познајем Вас, а ви очигледно мислите да познајете мене. Ја је јесам доктор наука и професор спортске медицине на Факултету за физичку културу и менаџмент у спорту, Универзитет Сингидунум. Поред тога сам специјалиста интерне медицине, баромедицине и спортске медицине, и аутор преко 40 књига. Ви свакако представљате негативну страну овог народа која из блата не види истину.


[ Додај коментар ]