Razmišljanja jednog običnog srpskog građanina

Mi smo uglavnom svi seljaci, ali, naravno, nevoljno to priznajemo. Mnogo više su seljaci oni što ne žive na selu, no to je već druga stvar. Evo i razloga zbog čega ovo ne bi mogla biti razmišljanja jednog običnog srpskog vola! Prvo, takvu priču je napisao svojevremeno Radoje Domanović, a drugo, mnogo veći volovi od mene, oni što upravljaju (ili su upravljali mojom Otadžbinom) nerado bi sebe nazvali govečetom, pa što bih se ja tako smatrao? Nit sam ministar, niti poslanik, nisam sudija, tužilac još manje, ni onaj specijalni, nisam ni od onih što šuruju s Haškim sudom. Ne nosim jareću bradicu kao Vukčević ili Vekarić Bruno.

Nemam banku, fabriku, nisam omiljeni glumac, kritičar, pisac, nisam mason, usrećitelj srpskog roda, nisam član nikakvog aristokratskog kluba, čak ni Beogradskog aforističkog, dakle običan srpski građanin. I tako običan znao sam neke stvari koje mnogi uvaženi iz napred navedenih profesija i grupacija ni slutili nisu. Na primer, Haški sud! Pod uslovom da je to zaista sud? Moja malenkost, takođe i ljudi s kojima se susrećem a već sam rekao da nisu od gore navedenih, mi smo davno uvideli da ovaj „sud“ postoji da bi presudio mom narodu. I da sam kojim slučajem ja bio na mestu onog Vukčevića, nikada se ne bih srdačno pozdravio ni sa jednim tužiocem iz Haga, ne bih im nosio na noge dokaze protiv mojih sugrađana, ne bih se smejao za televiziju s njima. Rekao bih suvoparno i kiselo pred kamerama: ne podržavam ovaj sud, moram da sarađujem s njima jer je neko drugi odlučio da sarađuje a ja samo radim svoj nezahvalni posao, tražiću od „kolega“ iz Haga spise i izveštaje u vezi sa zločinima koje su počinili kriminalci iz drugih nacija protiv pojedinaca iz mog naroda, ali i protiv celokupne moje nacije. Ili makar protiv celokupnog srpskog stanovništva u recimo Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, odnosno Kosovu i Metohiji. I nikakav Tadić i kompanija, nikakve nevladine organizacije, razni „srpski“ pokreti me ne bi sprečili u mom naumu. Po cenu  i da me smene. Bolje je biti bez posla i u ovakvoj Srbiji nego bez obraza. U Srbiji, doduše,  i tako nema „Obraza“. Ukinuo ga vrli Ustavni sud. Ukinuli bi i pokret  Naši 1389., ukinuli bi u Srbiji Srpsku pravoslavnu crkvu da nije došlo do promene, makar trenutne, političkih prilika. Puče Čanak ko zvečka, odoše „Žuti“, gore biti neće!

I sada kada obični građani znaju više od umnih glava što paradiraju svetom i na zemljinoj kugli sklapaju prijateljstva (momentalno premijer Dačić u Meksiku uspostavlja bliske kontakte) nešto ne štima. Nisam pametan! Što i da budem? Nek bude pametan taj Dačić. Nije on samo premijer. On je i ministar unutrašnjih poslova. Rukovodi policijom, bezbednošću, garantuje sigurnost. Šta će on u Meksiku kada običan građanin ne sme iz kuće? Običan građanin se plaši da ga ne pokradu, da ga ne ukokaju u pomrčini, da mu ne otmu novčanik, mobilni telefon ili auto nasred ulice i u po bela dana! Pa, i taj Dačić. I on se kao iznenadio sramnim presudama iz Haga. A što je bio u prethodnoj Vladi, što je sarađivao s Hagom, što se bar nije pobunio? Ne peri ruke. Čuo si valjda za Pilata? Ni Rasim Ljajić nije znao koliko su bezočni oni iz Haga. Naivan kao francuska sobarica. Naivniji od večitog direktora „Javnog servisa“.

Čovek na funkciji ima veliku platu, velike privilegije, ali bi trebalo da ima i veliku odgovornost. I treba mnogo da zna i da stalno uči. Morao je da čita, da se obrazuje. Zašto nije čitao Jovana Dučića? Dučić kaže da su „Hrvati najhrabriji narod na svetu. Ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide!“ I kako da pobediš najhrabriji narod na svetu? Verovatno istim sredstvima kao što se oni služe. Da potplaćuješ belosvetske generale, agencije za popravljanje imidža, sudije, advokate, novinare, špijune, lobiste, da sakrivaš dokaze, da nalaziš i plaćaš lažne svedoke, da zastrašuješ i podmićuješ one koji bi svedočili protiv tvojih. Ima tu još mnogo toga. Postoje ljudi plaćeni za takve finese, ja li ću da ih učim? Inače, odlete GOTOVINA iz ruke. Zalud tvoje žrtve, popaljena sela i gradovi, opljačkana vekovna ognjišta, proterana nejač. Hag poniženom ne veruje!
 

Miodrag Tasić