Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Memorandum SANU

rss

31.01.2007. Srpska Akademija Nauka i Umetnosti

Kaжу да је одавде све почело.  Коментаре на форуму http://forum.aleksinac.net/viewtopic.php?p=649#649 , (после читања целог текста)
Цео текст на:
http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/memorandum-sanu-358921.html

ГРУПА АКАДЕМИКА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ О АКТУЕЛНИМ ДРУШТВЕНИМ ПИТАЊИМА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1986. ГОДИНЕ

Многе невоље које муче српски народ изникле су у приликама које су заједничке свим југословенским народима. Међутим, српски народ притискују и друге недаће. Дугорочно заостајање развоја привреде Србије, нерегулисани државно-правни односи са Југославијом и покрајинама, као и геноцид на Косову, појавили су се на политичкој сцени са удруженом снагом која чини ситуацију напетом, ако не и експлозивном. Ова три мучна питања, која произилазе из дугорочне политике према Србији, својом драматиком угрожавају не само српски народ, већ и стабилност читаве Југославије. Због тога се она морају наћи у средишту пажње.
Није требало много знања и података да се утврди дугогодишње заостајање привреде Србије. Ипак је то званично учињено тек у Плану 1981-1985., у коме је било записано да ће се у том раздобљу предузимати мере за заустављање такве тенденције. Та је обавеза брзо пала у заборав. Петогодиште је прошло у новом испитивању да ли Србија губи корак у развоју. Налази су, међутим, аргументовано потврдили оно што се и раније знало, да се по релевантним показатељима њена привреда стално креће испод југословенског просека уз све веће заостајање. Успоренији развој није имао довољно снаге да савлада економску неразвијеност на делу њене територије на којој живи 1.5 милиона становника са народним дохотком по становнику преко 30% нижим од одговарајућег дохотка у три недовољно развијене републике.
Испитивања нису оставила ни трунку сумње да је релативно заостајање Србије првенствено настало због мањих инвестиција по становнику, а не због слабије ефикасности инвестиција. Према званичним статистичким подацима ефикасност инвестиција је у Србији за читав послератни период нижа само од оне у Словенији и Војводини, а током последње деценије (период 1976-1983) највиша је у Југославији. Већа ефикасност могла је само деломично надокнадити губитак друштвеног производа због мањих инвестиција, али није била у стању да спријечи формирање вредности основних средстава по становнику на нивоу од свега 80,5 % југословенског просека, што је чак ниже од Црне Горе и Босне и Херцеговине, двеју република које имају статус неразвијених.
Током читавог послератног периода привреда Србије је била изложена нееквивалентној размени. Актуелан пример такве размене је ниска цена електричне енергије која се у великим количинама испоручује другим републикама. Инструменти и мере текуће економске и кредитно-монетарне политике, а нарочито допринос фонду федерације за развој привредно недовољно развијених подручја су у новије време најважнији чиниоци њеног релативног заостајања. Дода ли се томе да су најразвијеније републике, због оскудице средстава акумулације Србије, са својим капиталом ушле у њену привреду (пољопривреда, прехрамбена индустрија, трговина и банкарство), добија се слика једне подређене и запостављене привреде у оквиру југословенског простора.
Доследна дискриминација привреде Србије у послератном периоду не да се потпуно разјаснити без уважавања међунационалних односа између два рата како их је видела и оценивала Комунистичка партија Југославије. На те погледе одлучујуће је утицала ауторитативна Коминтерна, која је у напорима да оствари своје стратешке и тактичке замисли на међународном плану тежила разбијању Југославије. Налазећи своје идеолошко оправдање у сучељавању српске "угњетачке" нације и осталих "угњетених" народа, таква политика је драстичан пример узмицања марксистичког учења о класној подељености сваке нације пред политичким прагматизмом, који је, у настојању да користи међунационална трвења, потиснуо у позадину класни интернационализам. То донекле објашњава зашто се КПЈ није потрудила да сопственим истраживањима дође до праве истине о економској природи међунационалних односа. Оцена тих односа, која се своди на то да је политичка хегемонија српске буржоазије праћена и одговарајућом економском доминацијом Србије, преузета је у ствари од сепаратистички орјентисаних грађанских партија. Ни пре, ни после рата КПЈ није била вољна да непосредним сазнањима утврди право стање, нити да улази у било какву расправу која би могла довести у питање давно дате оцене и заузете ставове на којима је истрајала све до данас. Доследност је била утолико необичнија што се и без посебних студија, елементарним увидом у основне показатеље нивоа развијености у пописној 1948. години могло установити да Србија није могла имати економски привилегован положај између два рата. На заостајање у индустријализацији је јасно указивао наглашенији аграрни карактер њене привреде. Учешће пољопривреде је било веће, а удео индустрије у формирању друштвеног производа индустрије мањи него у југословенском просеку. КПЈ не само што на основу свих чињеница није ревидирала своју оцену, већ није поклонила ни најмању пажњу радовима научних установа у којима је већ почетком педесетих година документовано утврђен битно другачији економски положај Србије између два рата. Упорно понављање предратне оцене током четири деценије указује на изузетно велику политичку и економску заинтересованост да се таква погрешна оцена одржи. Њен смисао лежи у томе да се српском народу усади осећање историјске кривице не би ли се тиме осујетио његов отпор политичкој и економској подређености којој је стално изложен.
На предратној оцени заснована је и послератна политика према привреди Србије, која је довољно јасно декларисана у експозеу о Првом петогодишњем плану. Србији је у том плану неосновано одређен, после Словеније, најспорији темпо индустријализације. У пракси је та политика започела пресељавањем у друге републике индустријских погона за производњу авиона, камиона и оружја, да би се наставила обавезним откупом, маказама цена на терет сировина и пољопривредних производа, нижим инвестицијама по становнику од југословенског просека и доприносом за развој неразвијених подручја. Но ништа тако убедљиво не показује подређен положај Србије као чињеницу да ни у једном кључном питању политичког и привредног система она није имала иницијативу. Стога, положај Србије ваља посматрати у склопу политичке и економске доминације Словеније и Хрватске, које су биле предлагачи промена у свим досадашњим системима.

Цео текст на:
http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/memorandum-sanu-358921.html
 

Коментара: 3


#
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+0) (-0)

    Dishi68 06.02.2007.
    Никога ово не занима, или се варам?

  • (+0) (-0)

    agvozden 06.02.2007.
    Kako da ne zanima, nego je potrebno vreme da se indeksira na pretrazivacima (vecina ovde dodje preko googla).
    Neg, bilo bi dobro kada bi se SANU stvarno bavila srpskim pitanjem, ali objektivno - dosada su bili previse emotivni u svojim izlaganjima i aktima. HAZU je ponudila ceo materijal vezan za razgranicenje Hrvatske i Slovenije.
    Vezano za KOSMETsko pitanje- trebalo bi resiti odnose srba i albanaca, a ne kukati o suverenosti srbije...
    Pogledajte odluku Vlade o pripremama za savet evrope - KOSMET se nigde ne pominje! Politika se ne vodi po principu NEDAM - moras nesto da ponudis i nesto da trazis (vise od autonomije manje od nezavisnosti - ko ce to da objasni).
    Trebamo konkretizaciju politickih odluka sa osvrtom sta ce nam to doneti za 5, 10, 20 godina, a ne voditi populisticku politiku radi mandata.

  • (+0) (-0)

    Dishi68 07.02.2007.
    Oво је онај чувени меморандум САНУ још из 199? и неке год. Мене занима има ли у њему територијалних претензија због чега нас и данас окривљују. ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ


[ Додај коментар ]