Zaboravio sam deci da uvedem vodu

Dejanu (12) i Svetozaru (14) Dikiću, mališanima sa Kosova koji su sa gluvonemom majkom posle smrti oca goli i bosi stigli u selo Moravac kod Aleksinca, pomoć dobrih ljudi ne prestaje da stiže.

Ali, priključak za vodu, koji im je javno obećan, nikako da stigne.

Direktor aleksinačkog vodovoda još prošle godine je u emisiji „Kvadratura kruga“ RTS-a obećao da će, kad su već dobrotvori napravili montažnu kuću i opremili je, do nje besplatno stići i voda. Međutim, godinu dana kasnije, voda iz Aleksinca još putuje i trebalo bi, saznaje „Alo!“, ove nedelje da potekne i u njihovom domaćinstvu jer su radovi u toku.

Dejan i Svetozar su iz sela Terence kod Kosovske Kamenice. Sudbina je htela da njih dvojica, posle smrti teško bolesnog oca, s bolesnom majkom dođu u Moravac, nadomak Aleksinca, u kuću svog dede po ocu. Dok se oni brinu o majci, o njima se stara polubrat po ocu Radovan. U Srbiju su došli bez ičega, u napuštenu i oronulu kućicu.

- Pokupili smo ono malo stvari što smo imali i došli ovde. Lepo je tu... Novo društvo, pa nas je u početku bilo malo sramota, ali sada više nije - kaže stariji Sveta.

- Sada ima i devojčica - dodaje kroz smeh mlađi Deki. Privikavanje je, kažu, mnogo lakše išlo uz brata Radovana, oca šestoro dece, uz to i nezaposlenog.

Prvih šest meseci je bilo teško. Nije bilo hrane ni para... Socijalna pomoć koju su dobijali na Kosovu nikako nije mogla da se preusmeri. Pare su se sa Kosova vraćale u Beograd.

- Ali evo, stigla je, kupili smo neke svinje hranjenice, sada imaju preko 120 kila - priča Radovan.

Pomagao je Radovan, ali pomagali su i drugi. Predrag Iskrenović iz Žitorađa o Dekiju i Sveti brine kao o najrođenijima. Najviše zahvaljujući njemu, Dikići su dobili novu montažnu kućicu.

- Za njih sam čuo na televiziji. Nikako nisam mogao da se pomirim s tim. Stupio sam u kontakt s njihovim učiteljem Slobodanom iz Kosovske Kamenice. Hteli smo da im tu staru kuću u Kamenici renoviramo. Međutim, deca, koja su na Kosovu živela u planini i morala kilometre da pešače do škole, želela su da se presele kod rođaka u Moravac. Animirao sam ljude, skupili smo novac i napravili tu kuću - za „Alo!“ priča Peđa, vlasnik jedne kafane u Žitorađu.

Dekiju i Sveti uradio je i temelj za kuću, kupio kuhinju, nameštaj, pločice, angažovao majstore, posećuje ih, donosi im hranu i novac. Ali, ono što nije mogao jeste da im obezbedi priključak za vodu.

To je javno obećao direktor aleksinačkog vodovoda.

- Jesam, obećao sam, prošlog decembra. A onda zima, pa leto, radovi, jednostavno sam zaboravio! Da me je samo neko podsetio, sve bi to bilo urađeno ranije - kaže za „Alo!“ direktor Dragiša Simić, ali i dodaje da je svoje obećanje počeo da ispunjava.

Upravni odbor je dao saglasnost da se Dekiju i Sveti besplatno odobri priključak, a radnici su već iskopali šaht.

- Jeste, radnici su iskopali šaht i sad kopaju kanal da voda dođe do kupatila - kaže Deki.

- Ja kad porastem, hteo bih da budem majstor - dodaje on.

Zasad idu u školu u susedni Žitkovac, ali i pomažu u kući.

- Ujutru nahranimo koze, stoku... A kad porastem, voleo da budem muzičar - kaže stariji Svetozar.

I država da pomogne

Predrag Iskrenović, koji je pojedinačno najviše pomogao Dejanu i Svetozaru, poziva i druge ljude dobre volje, naročito one dobrostojeće, da pomognu deci. Iskrenović je, kaže, začuđen i razočaran što se, kako tvrdi, niko iz centra za socijalni rad u Aleksincu dosad nije interesovao za decu.

http://www.alo.co.yu/vesti/10172/Zaboravio_sam_deci_da_uvedem_vodu