Miodrag Tasić

Lepo je biti stanovnik sveta. Nažalost, većina nas nema rezervnu otadžbinu i mora da se okrene onoj jedinoj koju ima.

Volim što živim u slobodnoj, demokratskoj zemlji u kojoj je malo nezadovoljnih, obespravljenih i poniženih. Nema gladnih, nezaposlenih ili dokonih ljudi koji ne znaju šta će sa sobom. Svi nešto smišljaju, preduzimaju, rade, reklo bi se muljaju. Ispod žita verovatno, ali ko će ga znati!

Mnogo je ljudskih žrtava bilo potrebno da bi se stvorila prva Jugoslavija. Tada, doduše, Država Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako se zvala na početku, davne 1918. godine. Tek deceniju potom nazvana je Jugoslavijom.

Drugi neguju teatar apsurda a mi državu apsurda! Makar da u nečemu prednjačimo. Siromašna i prezadužena Srbija nikako da se uspravi. Kleči se i moljaka, prosi, savija se kičma u nedogled. Ekonomski posrćemo. Tonemo. Davimo se. Do guše smo u nečemu što nije pristojno pominjati. Ali, da li je baš tako?

Tresla se gora, i još se trese, a isterali Dinkića! Od „trojnog pakta“, ostala dvojka. Misli se, naravno, na koaliciju tri „velike“ stranke u srpskoj vlasti.

Čovek je društveno biće. Ne može da živi sam, izolovan od ostalih pripadnika svoje vrste. Makar to važi za većinu sorte zvane Homo sapiens!

Demokratije nikada dovoljno. Ma koliko se mi trudili i težili da narod (demos) zavlada, nekako predstavnici naroda u obliku izvršne vlasti, kao najbolji primerci istog tog naroda, slobodno i neposredno izabrani, je l' te, ipak u ime naroda odlučuju pa i kad se odluke njihove i želja naroda ne poklapa baš svakad.

Srbi spadaju u narode koji vole novac. Lično sumnjam da postoje ljudi i narodi koji se novca gade, ali mi ga prosto obožavamo. I još nešto; volimo da dođemo do novca na lak način.

I behu izbori! Oni na Kosovu. Valjda su se dešavali i u Metohiji, ali naziv „Metohija“ polako nestaje iz upotrebe. Čak i u televizijskom dnevniku Javnog servisa!

Drugi televizijski dnevnik javnog servisa omiljena mi je tv poslastica. Sve drugo mogu da propustim; utakmice sam prestao da pratim.