Izložba slika Ane Marković

Neću se upuštati u definisanje Aninih slika kroz formu likovnog kritičara, jer to nisam, ali kao posetilac izložbe mogu izneti doživljeni utisak i reći da su radovi zaista brilijantni.

Dok posmatrate prikazane portrete imate utisak da stojite pred ozbiljnim slikama, umetnički zaista vrednim, kao da je reč o slikama koje su postavljene na aukciju svetskih galerista. Ta emocija me podsetila na Beč, i posetu Istorijskom muzeju u Beču.

Jak utisak ostavljaju baš svi radovi.

Zatim, u tim slikama se pored ogromnog talenta vidi i bezgranično majstorstvo, kako u slikarskim potezima, tako i u izboru boja, motiva i kontinuiranom radu. Namerno navodim kontinuiranom radu, jer su slike zaista kompletno dobre, sve. Nema oscilacija i zabušavanja.

Ana je zaista vrhunski slikar. Ne navodim ono, vrhunski mladi slikar, iako je rođena 1991. godine, već slikar koji je po mom ukusu. Da budem potpuno iskren, kada bih naveo kako bih voleo da izgledaju moje slike da se kojim slučajem bavim slikarstvom, moj odgovor bi bio, voleo bih da liče na slike Ane Marković.

Ono na šta sam ponosan, jeste što su se o Aninim slikama pohvalno izrazila i dva jako stroga profesora Likovne akademije u Nišu, prof Đura Radonjić i prof Vlada Janković, doajeni srpske likovne umetnosti.

Dakle sve pohvale organizatorima izložbe, izborom da se u Aleksinačkoj galeriji organizuje prva Anina samostalna izložba, jeste korak više ulaska aleksinačke galerije na stranice istorije umetnosti. Za desetak godina kada se neki ozbiljni kritičari budu bavili radovima Ane Marković, uvek će stajati ona rečenica" prvu samostalnu izložbu imala je u Aleksincu".