Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Šta je korisno?

rss

16.10.2013.

Da li je to korist za pojedinca ili za društvo? Da li pojedinac može da razume korist za društvo? Da li društvo može da razume korist za pojedinca? Da li korist može da bude zajednička? Da li je država odgovorna, ukoliko postoji samo zbog sebe odvojena od društva?

Šta je korisno?

Država danas ne presuđuje pojedincima, već pojedince servira na pladnju društvu da bi ga ono rasčerečilo. Pri tom država opstaje sa svojim samoodrživim aparatom, dok društvo propada zamajavajući se čerečenjem pojedinaca.

Država vodi politiku, a društvo živi u zabludi da je politički organizovano. Jedino što realno postoji su pojedinačne politike. Svako planira svoj život, svako ima svoje stavove i svoje ideologije, jače od ideologija političkih stranaka i zato su političke debate ozbiljnije na nivou porodica. Tu imamo ozbiljne političare. Država stalno pokušava da pojedinačnim politikama nametne svoje standarde. Mnogi su ih prihvatili. Od modela ponašanja, do modela zapošljavanja. Zbog odvojenosti države od porodičnih politika, niko sebe ne doživljava kao pripadnika države u kojoj živi. Zbog toga nema državnih zastava na prozorima kuća. Svi znaju da je državni model pogrešan i prihvataju ga samo u delu putem kojeg mogu da ostvare ličnu korist.

Svako društvo čine pojedinci, baš kao i svaku porodicu. Neki stavovi im se nameću od strane države, neki od društva putem morala, a neki od roditelja putem vaspitanja.

Stavovi države se nameću putem zakona. Najčešće otuđena država, primenjuje svoje zakone nedosledno i selektivno ili ih uopšte ne primenjuje. Sam duh zakona bi morao da proizađe iz društva, ali kako napisati dobar zakon kada živiš u svetu državnog aparata. Sam i sebi dovoljan, nije ukroćen najvišim zakonom Ustavom. On ima svoja pravila ponašanja, koja nastaju dugogodišnjom tradicijom državne uprave. Ono  što je korisno za njega u obrnutoj je srazmeri sa koristi društva. Dok je cilj državnog aparata da preživi, cilj društva je da živi.

Stavovi društva se nameću putem morala. Društvo čine pobednici evolucije. Moćno životno oružje je moral, koji je društvu omogućio da živi, pa čak i kada je su njegovo najbolji pojedinci razapinjani na krst ili spaljivani na lomači. Za tu vrstu sankcije nisu odgovorni ni Pontije Pilat, ni inkvizitori. Pojedince je ubilo društvo. Moralna pravila nisu kodifikovana a najprpošniji uzimaju u svoje ruke njihovo tumačenje. Ono što je korisno za društvo, korisno je i za pojedince, a u obrnutoj je srazmeri sa korisnošću onih pojedinaca koji žele da ga menjaju. Dok društvo živi, nosioci promena moraju da umru, zapravo ono se njima hrani, prihvativiši da ostane u zabludi življenja najčešće u prevazidjenim pravilima morala.

Stavovi roditelja se nameću putem vaspitanja dece. Tu nema suviše mogućnosti za akciju. Država pokušava da na njih utiče putem obrazovanja skuvanog u državnom aparatu, društvo putem obožavanja ili prezira, moćnim oružjima morala. Retko su porodice bile prognane iz zajednice, to su bila deca njihovih roditelja koji su ih olako prepustili državi i društvu. Roditelji nisu puno toga dopustili da nauče od dece, jer su pod teškim pritiskom državnog cilja da budu svi isti i svi jednaki, kako bi se na taj način njima lakše upravljalo. Društvo koje želi da živi ima svoje standarde života, koje deca ne razumeju dok dišu zajednički vazduh. Igra je ono što decu razlikuje od svih i od svakoga. Ona shvataju svrhu života, sve dok ne podlegnu težnji da ih od njega odvoje, izuzev korisnih pojedinaca koji instrukcije dobijaju iz svrhe svog postojanja koja nas razlikuje od drugih. Naravno reč je o samo jednoj korisnoj stvari, a to je igra, koja je sama sebi cilj.

 

Komentara: 0


#
@



 

[ Dodaj komentar ]