Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

„Белгија у Србији до 1918. године“

rss

17.02.2011. Извор: САНУ, Данас

Захваљујући сарадњи белгијске амбасаде, Народног музеја у Зајечару и Галерије науке и технике САНУ настала је изложба „Белгија у Србији до 1918. године“ коју ће наредних десетак дана видети и становници Београда, Зајечара, Ниша, Сокобање, Алексинца, Бољевца, Бора и Кладова.

„Белгија у Србији до 1918. године“

Изложба тематски прати развој односа Белгије и Србије у XIX веку, при чему је основни акценат стављен на долазак белгијских стручњака у Србију и улагање капитала у руднике, изградњу фабрика и индустријских пруга, са циљем да покаже дугу и пријатељску традицију међудржавних односа.

У поставци је на 25 паноа приказан долазак белгијских стручњака у Србију, улагање капитала у руднике и изградња индустријских пруга, а изложен је и један аутентичан предмет, брикет са монограмом из фабрике брикета у Радујевцу на Дунаву.

Белгијанско присуство је било значајно у Алексинцу на почетку 20. века, у погледу рударства, али је пратило и друге привредне токове.

 Алексиначки рудник је, иначе, отворио Белгијанац Јохан Апел, 28. маја далеке 1883. године. Угашен је после више од једног века, тачније 17. новембра 1989. године, пошто се тада догодила највећа колективна рударска несрећа на нашим просторима у којој је погинуло 90 камарата ударничке прве смене.

Изложба „Белгија у Србији до 1918. године“ прати однос две државе посматран из неколико углова и на неколико нивоа, од којих је у XIX веку најбитнији био економски, а претходила му је нека врста стручног уважавања. Наиме, први Белгијанци дошли су у Србију на позив српске владе као признати стручњаци у својим специфичним областима рада. Другу фазу чинило је преузимање концесија за руднике, пропраћено великим улагањима како би роба из Србије постала конкурентна на европском тржишту.

Дипломатске односе са читавим низом европских држава Кнежевина Србија је успоставила након Берлинског мировног конгреса, 1878. године. Влада Јована Ристића ступила је у званичне односе са Краљевином Белгијом 1879. године а на челу белгијске дипломатске мисије нашао се Емил, барон де Борхграв, генерални конзул до 1884. и посланик до 1889. године. Непосредно по добијању независности и међународног признања, Србија је закључила и трговинске споразуме са неколико земаља, међу њима и са Белгијом.

Поверење у белгијске стручњаке огледа се од 50-их година XIX века у саветовању са стручњацима Тополивнице у Лијежу за почетак рада Тополивнице у Крагујевцу, затим у инспекцију рада Мајданпечких рудника, и 1883. године, одлуком да се у Србију позове шеф један од најкомпетентнијих људи Народне банке Белгије, Шарл Бошман, како би помогао у организацији рада Народне банке Србије.

Пошто је Белгија са Србијом склопила трговински уговор, њени поданици су стекли право на непокретности, па и повластице на слободне рудничке објекте. То је омогућило да, од 80-их година XIX века, почну озбиљнија улагања у српске руднике. Прву концесију преузели су 1887. године, за рудник угља Вршка Чука у околини Зајечара. Како би изашли на европско тржиште изградили су пругу уског колосека, дужине 82 километра, од рудника до пристаништа на Дунаву, код места Радујевац, где су подигли фабрику за брикетирање угља.

Задње деценије XIX века белгијски индустријалци су се појавили као инвеститори и у Београду где су подигли су фабрику шибица, а од француског друштва преузели трамваје и осветљење српске престонице.

Ипак, главни предмет интересовања за акционарска друштва били су рудници и до Првог светског рата добили су концесије за руднике Мајданпек и Рудну Главу, рудишта Краљевац и Нови Краљевац код Алексинца, Јелашницу недалеко од Ниша, рудник каменог угља Добра на Дунаву. Белгијска друштва спомињу се и у рудницима угља Ракова Бара и Раденка, као и олова Црвени Брег на Авали. Истраживали су у рудницима угља Аликсар и Ћићевац, олова на Космају, антимона на Црном Врху, бакра у Вису и Рабељу. Интересовали су се за испирање злата на алувијонима Пека, Тимока и Беле Реке. Често су се удруживали са аустријским, француским, енглеским, па чак и норвешким капиталом и стварали мешовита друштва.

Један од значајнијих момената у привредној прошлости Србије десио се 1906. године, када је српска влада одлучила да се ослободи аустроугарске превласти у привреди и снажног утицаја у политици и повела против ње тзв.

Царински рат. У настојању да се осамостали потражила је нова тржишта и склопила осам уговора, међу њима и уговор са Белгијом.

Ма колико нам се учинило да је присуство Белгије у прошлости Србије било ограничено, оличено кроз појединце – од стручњака и званичних представника власти, до друштава у којима су се окупљали акционари – оно је оставило дубок траг. Белгијски утицај на индустријски развој мале балканске државе представљен је на изложби „Белгија у Србији до 1918. године“.


# Алексиначки Рудник Јохан Апел
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима