Откуд газдама лова?

Треба само да се трудиш да што више вриједних и наивних људи ради за тебе

Имам обичај да чаврљам са касиркама по продавницама о њиховом материјалном положају. Нарочито са онима из ноћне смјене, тада је гужва мања, а оне су расположеније за разговор. Сазнајем да им је плата између 14.000 и 20.000 динара, иако им је строго забрањено да причају о плати. Наравно да им је забрањено, објашњавам им да газде не воле да се зна како биједно плаћају раднике. А и том једноставном техником ћутања уводи се неповјерење између радника, свак мисли да онај други добија више па сваки помен међусобне радничке солидарности одмах пада у воду.

У развијеном свијету, радници су обавили ту врсту организовања прије више од 100 година, струковни синдикати су им врло снажни и најниже могуће европске плате од 1000 евра нису послиједица нечије добродушности или високог стандарда него чврстине радничког става. – Тешко да газда може да им тек тако смањи цифру.

Аутоматски ризикује да му радници блокирају посао и изложе га ужасним губицима.

Штрајкбрехере кажњавају сурово.

Код нас се радници још увијек чуде како нико о њима не води рачуна и чекају ваљда с неба да им слети нека помоћ. Међутим, то се неће догодити чак ни небеском народу.

Па гдје онда иду паре?

Ствар је једноставна. Ако је најскромнија потрошачка корпа за просјечну четворочлану породицу око 600 евра , не рачунајући кирију за стан, онда је заправо свака плата мања од тога знак да послодавац узима разлику.

Држава га у томе из неког необичног разлога не спречава.

Прича да пара заправо нема је смијешна, јер су наши радници једнако вриједни као и свуда у свијету, а цијене су углавном јаче од европских, гдје рекох да нема плате испод 1000 евра.

А код нас има пуно људи који раде за 200 евра.

Кажи ми колико твоје предузеће има радника, ја ћу ти рећи колико пара негдје остаје.

На пример, ако има десет запослених, а плата им је по 300 евра, то значи да је закинуто сваком по 300 евра и да је са стране склоњено 3.000.

Необичан обичај је да што предузеће има више радника, то су и мање плате, па тако имамо и случајеве да газде имају по 10.000 радника!

Ако закину сваког са по 300 евра , онда је то мјесечно – колико? Три милиона! Сваког мјесеца!

Па онда не треба се чудити како се на Балкану лако постаје милијардер. Треба само да се трудиш да што више вриједних и наивних људи ради за тебе.

Радничка свијест је далеко од озбиљног самоорганизовања.

Добро дошли у капитализам. Феудализам маскиран модерном технологијом.

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=51339