Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

2014: Песма Евровизије без Србије или Србија без Песме Евровизије?

rss

28.11.2013. Марко Алексић

„Потписао бих петицију, али немам оловку“ скроман је и интересантан садржај једног интернетског коментара којег потписује извесни „Перконе“ (Mondo, 25. новембар 2013), а поводом акције коју је организовала организација за промоцију Песме Евровизије (OGAE Srbija), за потписивање петиције да се нашој земљи омогући да наредне године има свог представника на такмичењу за Песму Евровизије.

2014: Песма Евровизије без Србије или Србија без Песме Евровизије?

Наиме, недавно је обзнањено да 2014. године Србија неће учествовати на такмичењу за Песму Евровизије. Као разлог, Радио Телевизија Србије, која је ову одлуку донела, наводи финансијске проблеме. Другим речима, Песма Евровизије је за Србију, у садашњим околностима, прескупа прича, готово луксуз. Без жеље да се овај текст схвати као моје некритичко заступање тезе о обавези Србије да учествује на Песми Евровизије, јер она итекако може и у ономе што следи биће критички разложена, држим да питање неучествовања наше земље на овом музичком фестивалу ипак јесте нешто што не би требало занемаривати. Aко ни због чега другог, онда макар зато што Песма Евровизије није само Песма Евровизије. Свиђало се то неком или не, она је много више од тога. У ономе што следи, однос Србије и Песме Евровизије покушаћу да проблематизујем са три аспекта – друштвеног, музичког, и национално-етичког – и то кроз призму контрааргументације за споменуту одлуку јавног сервиса.

Коментар са почетка овог текста учинио ми се интересантним не само зато што у лапидарној форми садржи и извесну дозу сарказма, него, рекло би се чак и нехотице, представља фантастичну сублимацију, готово метафору читавог проблема око кога се последњих дана заталасао део јавног мњења у нашој земљи. Дакле, човек је за то да Србија иде на Евровизију, али нема оловку да то потпише. А нема је зато што нема новца да купи оловку, из чега се закључује да, ако нема пара да купи оловку, која кошта мање од осамдесет динара, онда вероватно нема, или једва да има и за хлеб. Другим речима, у пренесеном значењу коментар говори да постоји сукоб наше жеље да одемо на Евровизију и немаштине која нам то не дозвољава, или чак, да је у условима незамисливе и све дубље финансијске кризе, одлазак нашег представника у Копенхаген 2014. године чист ћеиф. Дакле, да ли би све сиромашнију Србију уопште требало да занима неучествовање на Песми Евровизије? На први поглед, рекло би се, „не,“, а многи већ јесу рекли и „нека, не морамо ни да одемо тамо“. Добро, разумимо и да је тако и да рационално сагледавање ситуације која нас најнепосредније окружује заиста указују да је у егзистенцијалном смислу далеко важније питање што значајан део грађана једва саставља крај са крајем. Јер, како се често наводи, апроксимативна цена која се тиче целокупне организације одласка на овај фестивал износи око 100.000 евра. Међутим, овде стоје барем два контрааргумента споменутој одлуци РТС-а. Наиме, неке од Србије сиромашније земље не постављају питање да ли ће на такмичење отићи или не и итекако одвајају новац за ову прилику, па би стога и Србија имала разлога да нађе начина да ова средства обезбеди. Осим тога, споменута цифра да се смањити, уколико би се рационализовали трошкови везани за бројност делегације која иде на такмичење. На пример, да уместо разних менаџера, стилиста, супружника, шефова и подшефова делегације и ко зна којих других бирократски измишљених чланова делегације, на такмичење оду само они који су најнеопходнији – осим извођача и аутора песме (често су ове две категорије заправо једна иста особа), ту су још и пажљиво одабрана особа одређена за маркетиншку презентацију песме, извођача, јавног сервиса и, наравно, саме Србије, и, евентуално, коментатор директног тв-преноса (чак ни он није неопходан, јер се коментар преноса може обавити и из студија, а да то посебно не утиче на квалитет самог коментара и ужитак преноса). РТС такође спомиње да ова цифра укључује и трошкове организације домаћег избора, у прошлости познатог као Беосонг, Беовизија, Југовизија, или као неславан директан и од стране њиховог уредништва аутократски изабрани композитор и песма. Но, и овај вид трошкова могао би значајно да се редукује организовањем, на пример, интернетског избора песме која ће представљати Србију, који пуно мање кошта, а делује и да би могао бити демократскији. Дакле, уз мало добре воље, питање трошкова организације учешћа може да се реши, а да оно истовремено ничим не повреди права и осећања сиромашног слоја становништва.

Међутим, празни џепови или стомаци, ипак нису, колико се последњих дана могло видети на интернету, примарни аргументи веб-коментатора којим се подржава одлука РТС-а о одустајању Србије од Еуросонга. Већи број коментара на ову тему уствари оспорава музичке квалитете Песме Евровизије, дајући ту и тамо и врло темељите доказе за потпуно срозавање у том погледу. Питање музике у најширем смислу, које се тиче и учешћа Србије, али и Песме Евровизије у целини, на можда најдрастичнији начин проблематизује ову тему и заиста би могло дати најјаче аргументе у прилог томе да се Србија не само сада, већ никада више у будућности тамо не треба појавити. У најкраћим цртама, проблем ове врсте проистиче из неспорних чињеница које указују на праксу да се на финалном евровизијском такмичењу композиције које краси одређен, некада и висок музички квалитет, прво, све ређе појављују, а друго, све лошије пласирају, из чега једним делом последично произилази и то да се све већи број њих граничи или прелази у шунд, као и на то да музика, ако је, на крају уопште и има, одлази у други план. С тим у вези, позната резигнација Ладе Лесковара, и самог учесника једне од старијих Евровизија, како „ово такмичење више није Песма Евровизије, него Шоу Евровизије (курзиви – аутор)“, јесте ламентирање над суновратом у коме се Еуросонг нашао, али и „упозорење“ да се на овом плану нешто треба предузети. Међутим, неучествовањем на Евровизији се ови проблеми, колико код да су велики, не решавају, а и Лесковар ипак није предложио као форму терапије повратка „блудног сина“, Евровизије, са шоу странпутице на прави пут песме то да његова држава, данас Словенија, једноставно бојкотује такмичење. Зато постојање ових проблема не иде у прилог одбрани тезе да је боље не учествовати, већ оно посредно указује да је крајње време да се и у Србији и у Европи постави питање квалитета песама, критеријума избора и песме и певача за Евровизију, и можда, да се одавно замрла институција јавне расправе покрене (и) на ову тему.

Етичко посматрање и проблематизација националног дигнитета по овом питању такође су важни. Нећу много полемисати о томе како је, најблаже речено, чудно да Србија, као двострука победница Евровизије, једноставно напусти ово такмичење, али то напросто не иде. Ово није само етички проблематично, већ нарушава и питање континуитета нашег учешћа наког што смо се на једвите јаде, али тријумфално, 2004. године, после дванаест година одсуства, вратили на Песму Евровизије. Уосталом, наша друга победа, са „Молитвом“ Марије Шерифовић, познато је, донела је многоструке користи и РТС-у и целој земљи, да споменем само финасијску добит од туриста који су током две недеље боравили у Београду или маркетиншку презентацију Београда и Србије, који су, после много времена, у свету били препознати по добром. Међутим, „случај“ који се тиче једног дела приче о првој победи (1989, тада као Југославија), сликовито говори о томе да у проблематичном односу наше средине према Евровизији, има нешто и до лоше стране нашег менталитета. Дуго сам се, наиме, питао зашто Рајко Дујмић, композитор победничке песме те Евровизије из 1989. године, супротно свим очекивањима и евровизијском бонтону, ако већ не правилу, није изашао на сцену у тренутку проглашења победника да прими пехар (те године, уручилац гран-прија, у својству прошлогодишњег победника, била је, ни мање ни више – Селин Дион). Сазнање одговора на ову моју вишедеценијску дилему, посредством једне тв-емисије, било је разочаравајуће: човек је те вечери, по сопственим речима, једноставно имао „тезгу“ и није дошао у Лозану да буде са групом Рива која је изводила његову композицију. На страну што су став у стилу „баш ме брига за Песму Евровизије“, или, у компарацији симултаног дешавања и Евровизије и „тезге“, давање предности овом другом, дискутабилни са становишта односа композитора према самом себи и сопственом стваралаштву и некоректни са тачке гледишта односа аутора победничке песме према најширем аудиторијуму Европе, индикативно је то што они у контексту ове приче представљају парадигму целокупног односа наше јавности, или прецизније, РТС-а, према Песми Евровизије. Уз корекцију која апстрахује „тезгу“, тај став би се и овде могао интерпретирати као „ма, баш нас брига за Песму Евровизије, не морамо ни да учествујемо“. Проблем није толико у томе што иза ове одлуке РТС-а, али и става дела јавности, латентно стоје нихилизам и ноншарланција, колико штрчи хипокризија, велика тачно онолико колико је са истих фреквенција и, можда, из истог дела јавног мњења, пре само коју годину (2007. године када смо победили, и следеће, када смо били домаћини) долазила емфатична, бескрајна, на моменте чак и неукусна глорификација те исте Песме Евровизије и наших резултата у оквиру ње. Утолико више збуњује и сам текст саопштења колегијума РТС-а на званичном сајту нашег јавног сервиса, у којем се, заједно са спорном одлуком, самопохвално указује на то како смо пре шест година били победници, а наредне године и домаћини Еуросонга, којом приликом је РТС „поставила нове стандарде у организационом и техничком смислу који и данас служе за пример евровизијској заједници [sic!]“ (цитирано из чланка „РТС не учествује на Евросонгу“, од 22. новембра 2013. године, на званичном сајту РТС-а, www.rts.rs).

И најзад, на ред долази моја слутња да се о једној од могућих консеквенци ове одлуке у РТС-у једноставно није размишљало. Наиме, неколико пута у историји Песме Евровизије десило се да државу учесницу, по принципу просте супституције оног ко је тренутно незаинтересован са оним ко је ужасно заинтересован, замени нека друга држава. Зато не би требало да чуди ако Европска радиодифузна унија (скраћено EBU, кровни органитатор и носилац права Песме Евровизије) донесе одлуку да се упражњено место Србије да некој другој земљи, па могуће чак и Косову. Јер, самопроглашена република Косово одавно, још од „београдске“ Евровизије 2008. године (случајно или не, ово је година када је Косово једнострано прогласило независност), покушава да се домогне овог парчета европске „музичке естраде“. Срећом – и то највише ЗА НАС, а нажалост најмање ЗБОГ НАС – још увек безуспешно. Ово говорим из антиципативних и аутоемпатијских разлога, због припремања јавности на неумитну перцепцију бруке која би нас, у таквом сценарију, задесила, и то без обзира на чињеницу што би за Србију то била ко зна која по реду (брука) у низу. Разуме се, накнадна памет, односно, закаснело предомишљање РТС-а, које не би изазвао осећај стида пред сопственим гледаоцима, него жестина и скоро неиздрживост иронијског (и, на срећу, још увек само хипотетичког) парадокса у коме Србију замењује Косово и који напросто не може а да не боли, не би било довољно да EBU натера да нас прими назад на Песму Евровизије. А потпуно је сигурно да једном дато право Косову да наступи на такмичењу више неће бити укинуто. Једино замисливо горе од овога, у датом дискурсу, било би то да Косово, ушавши пре Србије у Европску унију, уцењује Србију за пријем у чланство.

Једно је, ипак, сигурно и не могу ни да помислим да челни људи РТС-а тога нису свесни: Песма Евровизије одавно је превазишла границе обичног фестивала европске поп музике. То је стога што се она, у миљеу медијских догађаја наше епохе, која је у своје темеље и сама унела медијску димензију, етаблирала као престижни „event“ глобалних размера, и што, парадоксално, због таквог свог статуса омогућава да њен сопствени шунд, неукус и кич буду подређени њеној важности за међународну промоцију једне европске земље, посебно ако је у питању мала земља. То је, такође, стога што све њене друге дискутабилне или контроверзне карактеристике, попут давања предимензионираног значаја геј лобију (који, руку на срце, до пре петнаестак година није ни знао шта је то Еуросонг), или, у случају Србије, попут отварања могућности да је представљају и турбо-фолк звезде или песме, или пак, понекад лоших пласмана, требају и морају, зарад тог циља, да буду стављене у други план. О овим проблемима се мора размишљати и критички разговарати, поготово се они не смеју занемаривати, али у оквиру околности и правила времена у којем живимо, који су такви какви јесу, бојкот одласка на Еуросонг сувише је висока цена за морално ограђивање од тих и свих других проблема и „наше“ и „европске“ Песме Евровизије.

Дакле, на крају, почетак. Песма Евровизије може без Србије; за Евровизију је то добро и паметно исто онолико колико то и није. Србија може без Песме Евровизије; али, нисам сигуран колико је то за Србију и добро и паметно. Још увек није касно да се предомислимо.

 


# Радио Телевизија Србије Песма Евровизије Копенхаген 2014 Марија Шерифовић Рајко Дујмић фестивал геј лоби
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима