Владимира је ударио камионет, пробудио се у болници 16 дана касније

Овим речима почиње исповест Владимир Милетић (18) из Бобовишта код Алексинца који је задобио повреде опасне по живот 2018. године око 6.15 сати када га је недалеко од куће камионетом "Isuzu D-Max" покосио возач Дејан К., који је потом побегао са места несреће.

У коми, између живота и смрти, лебдео је 16 дана а када се пробудио, после више од две недеље на респиратору, морао је поново да научи да хода. И када је мислио да је најгоре прошло, јавио се нови проблем - умало се није угушио због сужења у грлу које се јавило као последица дуге интубације.

Владимир је након две године успео да се опорави од последица стравичне саобраћајке, али каже да би најрадије заборавио све што се десило.

- Док сам био у коми, као кроз маглу памтим да сам чуо гласове како ме дозивају. Када сам се пробудио, био сам збуњен, нисам знао где се налазим ни шта се десило. Из Ниша, после пет дана, пребацили су ме у Алексинац. Био сам толико слаб, да нисам могао да устанем из кревета. Страховао сам да ли ћу моћи опет да ходам. Корак по корак, са физиотерапеутом и оцем, поново сам учио да ходам. Али, онда су се јавили проблеми са дисањем због дуге интубације. Нисам могао да дишем, као да ми је нешто стезало грло! Умало се нисам угушио. Хитно су ме транспортовали за Ниш и уградили ми канилу како бих могао да дишем. Али, због тога нисам могао да причам. Бојао сам се да ли ћу опет икада да проговорим - сећа се Владимир тешких тренутака опоравка.

Канилу у грлу је носио пуна четири месеца, након ње је морао и да учи да дише. На два, три дана с оцем је долазио у Ниш да је замене. У КЦ у Новом Саду оперисао га је познати стручњак проф. др Рајко Јовић. После недељу дана, опет је могао да говори.

- Било је тешко издржати све то. Страховао сам да ли ћу опет моћи да причам. У Новом Саду сам био 20 дана, једва сам дочекао тај 25. март прошле године да изађем из болнице. Након свега, опоравио сам се физички, немам неке велике сметње. Али, нема више оне снаге као што је некада била, није исто. Апеловао бих на све возаче да обрате пажњу у саобраћају јер некоме могу да узму живот или да га униште - каже Владимир.

Он је успео да заврши средњу школу и стекне звање аутомеханичара, али не ради у струци, већ помаже оцу у обављању пољопривредних послова. Владимир је у средњој школи полагао и за возачку дозволу Б-категорије. Али остао је ускраћен за праксу, збиг чега сада не може да ради у струци.

- Када је требало да има праксу у школи, он је био у болници. Они су имали три дана на пракси, а два дана у школи. Ту је изгубио доста. Џабе што знаш добро теорију ако праксу немаш. Испустио је праксу, нажалост. Хтео је да се бави тим послом и значило би му много да добије праксу. Пошто нема посла, радимо заједно пољопривреду, помаже ми у свему. Како је било, сада је много добро - поверава се Мирослав.

Сами, без маме Данке

И његов отац Мирослав Милетић, који га од четврте године, после смрти супруге Данке, подиже сам, са тешком муком прича о минулим догађајима. Вели да је најбитније да се Владимир опоравио.

- Владимир се доста опоравио, ове две године су биле најтеже у нашим животима. То је ван памети шта је све преживео. Добро је прошло све, али су муке биле велике, прво његове, па моје. Не поновила се никоме оваква ситуација. Тешко ми је да причам о томе шта је све пропатио. Велики је борац, алал му вера, ја кажем - искрен је отац.

Извор