Чича Димитрије из Алексинца зарађује свирајући

Жонглира телом између ужурбаних четвороточкаша. Врућина га не оставља на миру, а обучен као да ће сваког часа да зазими - кошуља, џемпер, јакна. А шајкача - главу чува. Поседео, нема мало година.

Засвира мало код првог у колони, пружи брже-боље отворену шаку, жељан да прими награду, и већ хита до новог слушаоца. И њему удели тек тон или два. Или мање. Семафори не дају више времена.

Чује се виолина, али мелодија не може да се отргне. Чича јој не да, како би засвирао на што више прозора. Виолиниста мора да зарађује. Молим га да прекине накратко. Питам га за име.

- Димитрије Станковић - каже.

- Одакле сте?

- Из Алексинца.

- Откуда ви овде?

- Дај неку пару.

- Немам ништа код себе, само телефон, истрчала сам из аутомобила са супротне стране улице - правдам се.

- Иди узми, па се врати...

Само толико ме почастио речима. Црвено на семафору, иде на позорницу - белу линију која раздваја саобраћајне траке.

Питам се: ко је чича Димитрије? Је ли заиста виолиниста или је некада био, или је само мудра, седа глава домишљато смислила начин да одобровољи нервозне возаче за који динар?

Враћам се на исту раскрсницу касније. Обећала сам виолинисти. Али, њега - нема. Димитрије је зарадио за пиво или ћевапе, претпостављам. Засвирао, за појас заденуо, макар до следеће раскрснице.

"Виолиниста на крову" - онај из чувеног мјузикла, певушио је песму "Да сам богат човек ја". Исту је, можда, свирао и виолиниста на семафору. Чак иако није та мелодија, жеља је иста.

Извор