Ћерента себи подигао маузолеј: Окружио се свецима и патријарсима, исписана клетва боде очи

Познати алексиначки привредник Степан Исајловић Ћерента (68) приводи крају изградњу своје вечне куће која је по својој необичности запала за око свакоме ко је у скорије време посетио алексиначко Ново гробље.

Масивна гробница, која ће бити Исајловићево вечно коначиште окружена је сликама верске садржине, ту су и његове фотографије али оно што највише боде очи је својеврсна клетва, по угледу на оне налажене у египатским гробницама, усмерене ка онима који му наруше вечни мир.

Објашњавајући несвакидашњи дизајн свог будућег почивалишта, Ћерента, како је Степанов породични надимак каже да је гробница на неки начин одражава његов живот.

- Ја сам мучена душа, много тога сам претурио преко главе, мој живот био могао да стане у роман. Баш из тог разлога одлучио сам да себи направим споменик за живота, да не бих мучио моју децу и унучиће као што сам се ја мучио – каже Степан.

Коментаришући несвакидашњи изглед свог гробног места, Исајловић каже да је оно огледало његовог живота.

- Побожан сам човек, отуда слике патријарха и светаца на том месту. Живео сам девет година у манастиру Свети Роман. Тамо сам стигао 1968. године, као тринаестогодишњак. Моји родитељи су били богати људи, имали су камионе и багере, све нам је то одузето шездесетих година прошлог века. Комунисти су нам то отели као незаконито стечену имовину па сам ја на препоруку пријатеља али и захваљујући пријатељству мога оца са једним свештеником, стигао у Свети Роман. Одатле сам ишао у школу у Крушевац али сам одгајан као верник и то сам остао целог живота – прича Ћерента, како га сви у Алексинцу зову.

Као двадесетједногодишњак изашао је из манастира и одлучио да обнови породичну фирму.

- Сналазио сам се, како сам знао, мало, помало, позајмљивао новац али сам вредно радио и тако сам опет почео да послујем. Срећан сам што могу да то оставим својим потомцима, да не би тако тешко живели као што сам ја био приморан. Из истог разлог сам одлучио и да себи направим споменик за живота. Још то није све готово, мало се отегло, чекао сам неки камен из Зимбабвеа али полако се примичем крају. Ту ћу да славим један сточић и један тањир, и обележје да се види коју славу славим. Ту ћу да почивам, окружен сликама патријарха и светаца, то су моје слике када сам био млад, затим партријарси Иринеј, Павле, Исус, Мајка божја, укупно их има једанаест, на тај начин сам хтео да изразим своју побожност – закључује овај Алексинчанин.