Kuća letača, mafijaško leglo

Krajem prošlog veka, neka Mafija je okupirala zgradu letača u Beogradu, u ul. Uzun Mirkovoj br. 4. Bio čovek na sastanku pre 8 godina, čuo i video, ko šta radi i pobegao. Valjda ga bi sramota, da se vodi na njihovim spiskovima, kao instruktor padobranstva? Šta bi uradio da zna, šta se danas u istoj kući radi?

 

 

  Skupština Vazduhoplovnog Saveza Jugoslavije – iz mog ugla  

Poštovani čitatelju!

     Pišem ovo ne znajući kome pišem i koja je svrha, ali sa strahovitom potrebom da ovo stavim na papir, i tako olakšam dušu.
  Kao što ste već čuli, (ili možda niste?) 23.Novembra 1999 održana je skupština VSJ za 1998 (?!?) godinu. Već ovaj podatak da se sa održavanjem skupštine od prošle godine kasni dobrih 10 meseci, dovoljno govori o načinu rada organa upravljanja VSJ. Ali, da je to jedini problem, niko se ne bi ni osvrnuo na to zakašnjenje.

            Ja sam prvi put prisustvovao radu skupštine Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije. Bio sam u svojstvu posmatrača. Na samom početku Skupštine, posle čitanja dnevnog reda, doživeo sam prvo iznenađenje: na predlog predsedavajućeg, delegati skupštine su izglasali da niko osim delegata ne može da govori. Dakle – zatvoreni skup. Ono što sam ja želeo da kažem na Skupštini nije moglo biti rečeno. A želeo sam da kažem nešto u ime i o radu padobranaca. Ali, delegati skupštine, dakle ljudi koji nas predstavljaju, ili bi to trebali da rade, imaju nešto protiv nas ostalih. Tada me zainteresovalo ko su delegati, i ko ih bira. Ne želim da o tome pričam ovom prilikom, ali smatram da je način izbora delegata u Skupštinu VSJ najblaže rečeno, vrlo čudan. Statut VSJ je zreo za temeljne izmene. Ono što je meni najviše smetalo je činjenica da sam od delegata prepoznao jedva 8 aktivnih od 25 ukupno prisutnih delegata. Od toga samo jedan pilot i samo 2 padobranca. Tako se VSJ pretvorio u debatni klub penzionisanih (o starosti  delegata nije lepo govoriti, ali većina je u vazduhoplovnoj penziji) vazduhoplovaca (čitaj modelara i maketara), dok od pilota, jedriličara i padobranaca nema ni traga. To govori da se naše vazduhoplovstvo događa na zemlji, a ne tamo gde mu je mesto - u vazduhu. Osim ovoga, iznenadio me postupak prilikom izbora predsednika komisija. Tako na primer, za predsednika padobranske komisije, izabran je čovek koji u zadnjih 10 godina nije skakao, niti se bavio padobranskim aktivnostima. A to je, priznaćete, prilično čudno. Pri tome mišljenje i predlog padobranaca koje se ogleda u stavu padobranske komisije VSJ  uopšte nije uvaženo – opet prilično čudno. Na taj način su delegati na skupštini najbolje pokazali koliko se razumeju u ono što rade. Kome treba  takav izbor i kakvo će poboljšanje u radu doneti takav čovek? To ne zna niko.

     Tako organizovana skupština i Vazduhoplovni savez najbolje govore zašto je Jugoslovensko vazduhoplovstvo palo na niske grane. Uz svo poštovanje sedih glava prisutnih na sednici i njihovih ranijih zasluga, ne mogu a da se ne zapitam: kako ih nije sramota da se otimaju za fotelje, šta hoće da postignu i da li znaju koliko mogu da urade? Očigledno ih nije sramota i ne znaju. Ali moram da kažem da postoji velika razlika između želja i mogućnosti. To njima nije jasno. Od takvih ljudi se ne može očekivati da donesu odluke koje će popraviti stanje. Zašto ne pomognu svojim znanjem i iskustvom, a puste mlađe da budu nosioci posla? Na žalost, oni samo mogu da se još par godina bore da sačuvaju svoju fotelju i neke stečene povlastice. A o aktivnosti ne mare, to će neko drugi. U svemu je srećna okolnost da vreme radi protiv njih. I dobro je da je tako. Oni misle da su jedini koji znaju, da su jedini koji se pitaju i da je VSJ samo njihov. Iskustva iz nekih drugih, uspešnih organizacija pokazuju da je dovođenje mlađih, stručnih ljudi dovelo do naglog poboljšanja u kvalitetu cele organizacije. Navešću samo primer Košarkaškog i Odbojkaškog saveza, da bi znali šta mislim.Zato treba dovesti nove kadrove, ljude koji bi svojim stručnim radom omogućili da naš zajednički, a ne njihov, VSJ postane mesto okupljanja vazduhoplovaca, mesto pokretanja vazduhoplovnih aktivnosti i mesto na kome se vazduhoplovni sportovi razvijaju.  Da  bi se pokrenula naša vazdušna kola, pre svega treba omasoviti članstvo u Aero klubovima, i omogućiti mladim ljudima da se bave vazduhoplovnim sportovima. Drugi važan korak je dovođenje novih ljudi na čelo VSJ-a. Tu pre svega mislim na motornu, jedriličarsku i padobransku komisiju, a zatim i na Upravni odbor VSJ, pa i na predsednika i sekretara VSJ (Ili možda obrnutim redom? Riba ipak smrdi od glave, a ne od repa). Za organe upravljanja trebalo bi izabrati ljude koji mogu (a ne samo žele) nešto da urade. To su oni koji su nosioci aktivnosti u vazduhoplovstvu u ovom trenutku, ljudi neopterećeni sitnim klupskim i ličnim ciljevima. Novi ljudi bi doneli i nove ideje, i to bi razdrmalo učmalu atmosferu našeg vazduhoplovstva. Treći korak bi moralo da bude otvaranje rada saveza .To otvaranje bi bilo iznutra – ka prihvatanju želja i zamisli članstva VSJ, i ka spoljašnjem otvaranju – povezivanje sa vazduhoplovnim organizacijama drugih država. Mislim da je pravi trenutak za pravljenje dugoročnog plana rada i razvoja VSJ – na 5 i više godina. Taj plan bi morao da obuhvata kadrove, vazduhoplove, opremu i način obuke za naredni period. Naš narod je uvek u važnim momentima, kao što je ovaj sada, znao da svojim hrabrim postupcima iznenadi i napravi velika dela. Zato i sada moramo hrabro ući u totalno renoviranje rada i odnosa unutar VSJ-a. Moram da kažem još i to da je ovaj tekst napisan kao moja borba za bolju sutrašnjicu VSJ-a, a ne kao borba protiv bilo koga, ili za neku poziciju. Smatram da članstvo u Aero klubovima mora da se probudi i da bira najbolje kadrove za delegate a ne one koji najviše vole da pričaju ili su samo najglasniji. Ne možemo očekivati da neko drugi napravi našu organizaciju boljom. Moramo to sami uraditi. Kao što Balašević kaže u svojoj pesmi “ nisu krivi ….. krivi smo mi, što smo ih pustili”. Na kraju se nameće pitanje: da li sam razočaran proteklom Skupštinom VSJ ?

     Po tome šta se događalo, jesam; po tome šta je skupština pokazala, sada je lakše govoriti o putevima izlaska iz ovog tunela. Izlaz je sve bliži, a vreme radi za nas.

 Pozdrav svim vazduhoplovcima, uz nadu da ćemo se videti na aerodromu ili još bolje u vazduhu.

 

 

 

05. decembar 1999.g.                                                                          dipl.ing.  Darko Mihajlović

  Beograd                                                                                                nastavnik padobranstva

Kako iskoreniti dvonožni korov, koji i danas naplaćuje tuđi poslovni prostor, uzima pare od Države i naplaćuje reket letačima, a jedini posao im je da opravda papirima svoj opstanak?