Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Буквица са проклете калдрме

rss

11.04.2021. Саша Гидра Марковић

Недеља собајле, јутарњи ритуал, стронг 3у1, ђус и наравно Фејс. На монитору се појављује добро позната информација: Имате успомене на данашњи дан, надамо се да ће вам пријати да се подсетите својих успомена."

Буквица са проклете калдрме

Поздрав из Марибора, април 2017. година, град на Драви који лежи на обе стране реке. Свуда се осећа мирис старе добре "Југе". Крећемо полако према нашем одредишту, мало се вртимо у круг али ипак проналазимо бившу градску пекару, праву малу тврђаву алтернативне културе која носи назив Густаф Пекарна.

То је друштвено јавни простор у коме је спектар активности прилично широк. Овде се одржавају музички догађаји, округли столови, креативне радионице, позоришта, изложбене продаје и разни мултимедијални садржаји. За госте са стране обезбеђен је бесплатан смештај у модерно опремљеним контејнерима, а свуда доминирају шарени графити и натписи светских познатих бендова.

Густаф Пекарна - Словенија

Пакујемо се полако за наставак пута према Бечу, а поред нашег аута са КШ таблицама, одједном одјекну храпав глас: Крушевац, Крушевац - Рубинов вињак, има ли неки вишак? Симпатични средњовечни брка са одличним српским нагласком настави истим тоном: Алексинац, 18220, Алексинац има ли кога? 

Ма мора да има, где може да негде на земаљској кугли да нема Алексинчана? - потврдно одговорим.

Почесмо сви да се смејемо, подигох руку, а наш јутарњи весник се представи као Матјаж, љубазно ме позва у канцеларију на брзинску кафу. Полако поче да срче своју шољицу, извади буквицу, зажмури и настави своју необичну причу: Дечко, осамдесете године, Алексинац, артиљерија, послужиоц - заврну рукав и поносно показа своју јефтину ЈНА  тетоважу.

Затим крену као сваки артиљерац да испаљује питања: Како је код вас? Имао сам тамо велику љубав, замало да останем покрај Моравице, кажу да сте најнесрећнији град на свету? Свашта смо радили тамо, моћна градска индустрија, Брђанка, бурек у Спорт, Ловац кафана преко пута, ех кад се само сетим!, Све се сећам као да је било данас. Данас радим овде у Густафу, то је некад била војна пекара али сада је претворена у друге сврхе. Шта је са вашом пекаром, ту беше испод касарне, ех какве смо тамо кифле јели,  Ја лепши хлеба у животу нисам јео.

Сагнуо сам главу, човек ме ладно погоди у срце, избројах до десет у себи и почех полако да дајем одговоре. 

Матјаж, све је још увек на свом месту али нема више радничког таласа, нема градске индустрије, нема ни Ловца, нити Пиркета и кафане Кукиш, нема Фрада, базена, Емпе, Јелке Радуловић, Живинарства, Ветеринарке станице, Штампариског листа "Реч Радника". Нема ни наше Пекаре "Исхране", све су уништили, нема чак ни оне уличне калдрме и она им је сметала.

Матјаж  погледа тужне слике из мог телефона, а онда запрепашћено једва проговори: Какви су то људи, зашто је то пропало, овде ако се неки објекат не отуђи или не приватизује за три године, држава поклања разним културним или спортским удружењима грађана на коришћење. Градска општина ти среди кров и подове, а око унутрашњег уређења корисници се сами сналазе. Све је у Густафу као што видиш искоришћено, сваки кутак, могли би тако и ви вашу Пекару да активирате?

Нема од тога ништа друже мој, немају људи слуха за то, немају терач на срце, пола града је у руглу. Алексиац није њихов ДНК! - мирно му одговорих.

Момци из екипе ме непретано стартују: Гидро! Ајде идемо, чека нас пут, доста више о твом Алексинцу, кажи човеку да је свуда по Србији иста ситуација.

Матјаж ме срдачно испрати и на самом растанку извади чудан предмет из фијоке, свирну у њега,  очи му засијаше, а леден глас произбори: Ово је моја успомена из Алексинца, мало тестиче које цвркуће као врапче. Задњег дана војног рока, добио сам на поклон од моје симпатије из Алексинца. Знаш то је направио онај стари грнчар чини ми се да се звао деда Љуба Манчић, ту на 100 метра је одмах испод касарне, каква је то само улица била, све си имао што пожелиш, још увек ми је она калдрма пред очима.

Признајем није ми лако, познавао сам старог мајстора предмета од глине. Крене у мени носталгична суза када мој домаћин са дна фиоке извади стару разгледницу на којој је наша главна улица са тада младим дрворедом и никад прежаљеним еликсиром младости.

На трен у мислима ми се појави мало бело камионче пуно хлебом до врха. Сећам се како Тома - кифла и Ђурица истоварају хлеб испред градских продавница, а напаљени клинци враћајући се из ноћног провода и кришом на задња врата краду кифле.

Затим одеш на кафу у Ловац, а онда  "Атомски здесна".

Како је то добро време било?

Наставиће се...

ПС

Да је среће било данас би Исхрана славила 75 година постојања.
Буквица је војна књижица или исправа, а у народу се та реч користи и кад некоме желимо да очитамо неку животну лекцију. 
Улица проклете калдрме је данашња улица Петра Зеца, некадашња оаза индусриске зоне града. Сви поменути објекти се данас налазе на истом месту и већина је у срамотном стању. 
Густафо пекарна је само једна лепа идеја како се ови напуштени објекти могу употребити у праве и поштене сврхе.  
Због пропале приватизације, објекти данас личе на куће страве и ужаса. Многа градска удружења су годинама бескућници, али кога је већ брига за то?


# исхрана Словенија Саша Марковић Гидра
@



 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима