Саша Марковић Гидра

Недеља собајле, јутарњи ритуал, стронг 3у1, ђус и наравно Фејс. На монитору се појављује добро позната информација: Имате успомене на данашњи дан, надамо се да ће вам пријати да се подсетите својих успомена."

Приликом читања можете преслушати песму о човеку са свилем јелечем.

Суморно осмомартовско јутро, још увек деца носе цвеће учитељици, а и ми остали испуњавамо своју дужност према нежнијем полу. Испред улаза у Дому културе нервозна маса нестрпљиво чека своју дозу вакцинације, а позната људска фигура са прекрштеним ногама и цигаром, у некарактеристичном расположењу проговори дрхтавим гласом: - Гидро, толико од мене, одслужио сам своме народу?!

- Хајде, престани да се палиш као хепо коцкица, није то никакво чудо, обична бре центрифуга, учили смо то, зато си и добио кеца, немаш појма - покуша да ме убије у појам мој наставак физике из основне школе Срба Ивановић.

Хладно недељно јутро, изгледа да баба Марте још увек постоје. Субота, идеална прилика за лагани градски "Шпацир". Отворена широм капија, баш као некад када је то била нормална јутарња појава у мом породичном дворишту. Само овога пута није шикљала вода из чесме и није нестало неколико огревних цепанки . Решио сам да данас кренем у шетњу кроз сећања мојих средњошколских дана...

- Еј тутубане шта радиш то? Тридесет и пет година ми одзвањају ове речи мога наставника математике из основне школе, Кнежевића. Стално ми је пред очима зелена табла и мало парче креде које је обично завршавало на врху моје главе и уз благе ударце главом од таблу надовезала би се чувена реченица: "Александре муко моја, тутубане над тутубанима"- уневорзише се познати бркови.

Недељно, двадесетпрво, фебруарско рано јутро. Изгледа да небо коначно престало да плаче за човеком из раног мраза.

Пробудио сам се, поздравио дан, скувао чај, упалио Фејсбук и пред очима изађе добро познато питање: О чему размишљате, Саша?

Поново је сунчан фебруарски дан. Испред мене непрегледан и трновит пут, негде на обромцима Логоришта и Падалишта. Имао сам идеју да се вратим у детињство на једно старо место на које нисам крочио више од три деценије.

Средина 80-тих година, неки би рекли веселе 80-те, а оне то свакако јесу, пре него што дођоше ратне и крваве 90-те године. Са њима дођоше чудна времена и још чуднији људи, дођоше и ето и ту наспрам нас.