Dositelji iz komšiluka

30.04.2021. Saša Gidra Marković

- Saleeee! Zatvaraj prozor evo ga kroz Ražnje, može da uleti slučajno neka diploma! Ha ha ha ha ha ha ha!!!! Beše ovo uvek neizbežna pošalica mojih saputnika prilikom prolaska kroz ovaj maleni gradić.

Tog 28. novembra 1991. godine, definitivno sam završio svoju nemoguću misiju mučnih gimnaziskih dana u samozvanom elitnom odelenju. Odavno sam znao da nismo mi jedno za drugo, ali valjalo je ispoštovati roditeljsku želju.

Iza mene su ostala tri teška meseca, razočarenje, prigovori, ukori, rubrika sa slabim ocenama, neopravdani i naravno loše društvo. Reklo bi se mladost ludost, srednje žalosno stanje, ali kuda dalje?

Na stolu su dve opcije, ponavljaš razred ili ideš negde dalje? Odnegde poput feniksa pojaljuje se "Sveti spasioc Radoš", profesor pred penzijom Ekonomske škole u Paraćinu, rodom iz Moravca.

-Ajde ti kod mene, ti si dobar dečko, ja ću da te sredim i dovedem u red, ajd vidimo se u ponedeljak.

Kao da je juče bio 1. decembar 1991. godine, ispred mene prepuna učionica, nigde prazna klupa, muški pol u manjini, skromna učionica i ne-elitno odelenje.

Ispred novih školskih drugara čudna pojava, Metalika majca, moja duga kosa, iscepani 501. i martinke na nogama.

- Ovo je naš novi učenik, zove se Saša Marković, ko hoće da sedi sa njim? - reče nastavnik Radoš.

- Ja, ja, ja, evo nastavniče može i ovde - svi u glas! Evo, evo pravimo mesto!
Tada sam shvatio da sam na pravom mestu, tako sam upoznao neku drugačiju decu, tada sam zavoleo Ražanj.

Nakon redovnog četvorogodišnjeg školovanja, stekao sam zvanje Ekonomskog tehničara opšti smer računovodstvo. Zatim se rano se zaposlio u struci, a zli jezici moje generacije iza leđa su mi stalno dobacivali:

- Ej, ovaj išao u kaubojsku Ražanjsku školu. To je škola, zajebala sve! Tu idu samo "šampioni".

Onda su došla neka druga vremena. Našim gradom se pojaviše razni Dositeji Obradovići. Neki novi "Radoši", prosvetitelji i dobročinitelji zaposleni u modernim prosvetnim ustanovama. Gradski reformatori i spasioci-inovatori izazvaše pravi preporod i nastade opštenarodno prosvećene građana našeg malog grada.

Vremenom se polako u pričama zaboravi moja kaubojska škola, a ova nova reformistička po popularnosti prevaziđe i čuvenu Resavsku školu. Resavska škola ili u narodu "prepisivačka", nastala u manastiru Manasiji, možemo zaključiti da je to preteča "kopi-pejst" obrazovanja.

Kaubojska škola se pohađala kao u vestern filmovima u nekom salunu, gde svako radi šta hoće, pije, puši, kocka se, lomi inventar. Negde na spratu se nalazi kupleraj, a na kraju filma nastaje opšta pucnjava. U takvu školu sam po narodnom predanju valjda išao "Ja".

Onda dođoše ove moderne "turbo" vikend ustanove. Ovde se časovi pohađaju dobro utabanom "prečicom" na mestima gde god vreme dozvoljava. U ovoj školi plaća se godišnja participacija, zagarantovano je vrhunsko obrazovaje i napredak u rukovodećem kadru.

Zamislite samo kako je to lep osećaj kad staneš ispred ogledala, pogledaš se i samom sebi kažeš "Bravo, uspeo sam", ja sam sad akademski građanin, molim poštovanje!

- Ko ti bre kriv, što nisi i ti išao. Jel te lepo zvali ljudi, sad bi bio kozna gde? - reče mi jedan uspešan čovek.

- Nije ti još kasno, evo znam jednog studenta ima šezdeset godina, ništa mu ne fali, sutradan će ipak postati akademski građanin, imaće neku životnu titulu - reče mi drugi dositeljski čovek.

- Sad je informatika u trendu, razmisli, mlad si ti još, 1200 evra je godina, malo će se stisneš ali isplati se - posavetovao me treći novokompovani akademac iz našeg grada.

Sagnuo sam glavu, odoh da proluftiram mozak. Razmišljam u sebi, ko sam i šta sam Ja ustvari. Sutra kad se probudim da li će mi neko reći: "Dobro jutro Kolumbo"! Otvori prozor da se soba izluftira.

Vidi ti mene, ja na kraju ispadoh hejter!, Ja sam mogao ovo - ja sam mogao ono, sačekajte i ja da se prekrstim ispred sličice svog Dositeja.

Mislim da je konačno došlo vreme da odrastem.

Jeste, ja sam onaj koji će sa ponosom na zidu napisati grafit: "KRAJ vredi onoliko, koliko se dece igra u njemu"!