Ko se zadnji smeje...

U oba slučaja podnosioci revolucionarnih predloga su žene. I to kakve žene? Mlade, lepe, obrazovane i, pre svega, izuzetno ambiciozne. Naime, jedna je poslanica u Skupštini Srbije. Nije poslanik, već poslanica! Kako to lepo i melodično zvuči po novom zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Elem, ta poslanica predlaže da se pokrene postupak za doživotnu vladavinu Aleksandra Vučića! Verovatno zbog genijalnog vođenja ove države? Druga nije poslanica, za sada, samo je influenserka. Strane reči čak lepše zvuče od one naše prethodno pomenute; poslanica.

Bilo kako bilo, tek influenserka, inače članica Socijalističke partije, predlaže zakon koji bi svakoga ko objavi negativni komentar o napred pominjanom Aleksandru Vučiću strpao u zatvor. Po kratkom postupku! Istina, Socijalistička partija navodno baštini partizanski pokret i revoluciju, ali se influenserka ipak nije izjasnila da li bi se za negativan komentar prema predsedniku države ponašala kao revolucionari daleke četrdeset četvrte i pete! Ono po kratkom postupku. Metak u potiljak, to jest, motku u čelo!

   Čini se da srpska javnost nije ozbiljno shvatila oba ova predloga. Mnogima je to izgledalo smešno i neozbiljno. Nekima i poprilično glupo. Neostvarljivo. Trebalo bi menjati Ustav i Krivični zakon Srbije da bi tako nešto moglo da se primeni u praksi. I tu se baš vidi koliko je ta ozbiljna, stručna javnost zbilja ozbiljna. Zar nije Ustav na prečac delimično izmenjen brzopoteznim referendumom? Nedavno održanim?

Zar jedna inicijativa Predsednika Srbije za pooštravanje krivične odgovornosti za krivična dela silovanje i nasilje u porodici ekspresno nije prihvaćena od strane vlade Srbije? Doduše, ne sećam se da je vlada ikada dosad  odbila neki predlog predsednika!

Rekosmo, mnogi su se cinično nasmejali na predloge za doživotnu vladavinu predsednika, odnosno, praktično za uvođenje zakona o zaštiti imena, lika i dela istog. Ali, ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. Mnogi su se smejali izvesnom Marku Đuriću kada je aplaudirao na svaku reč predsednika, a sada isti taj Marko u Vašingtonu kao ambasador Srbije svojski dela na promeni američke politike prema Srbiji i srpskom narodu uopšte. Rezultati su vidljivi!

Bezbroj je primera da se u  našem društvu najbrže napreduje iskrenom i svesrdnom podrškom vlastima i pre svega prvome među nama. I to je stara, dobra praksa. Mi smo već imali doživotnog predsednika. Postojao je i zakon o zaštiti imena, lika i dela najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Ima ljudi kod nas koji veruju da se tada lepo živelo.

Lepše nego čak i u ovo današnje veoma napredno vreme. Pa, kad je tako, onda da se vratimo proverenim vrednostima. U potpunosti. Štafetu mladosti, recimo. Štafetu ne bi nosili omladinci od Vardara pa do Triglava, već eventualno od Vranja do Rume. Smanjena država u odnosu na pređašnju, uz to nije baš preporučljivo ni u ovoj da se štafeta kreće od južne granice; omladinci iz Bujanovca i Preševa bi možda bojkotovali nošenje štafete?

 Brod „Galeb“ kojim bi doživotni predsednik plovio morima, nije realnost. Nemamo izlaz na more. Možda neki veći čamac za plovidbu Dunavom i Savom. Nešto kasnije moguće i Moravom i Vardarom, dok slavom ovenčani bivši predsednik Toma Nikolić ne ostvari davnašnji san o prokopavanju kanala Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more! Ni Plavi voz trenutno nije ostvarljiva zamisao. Srpske pruge su najvećim delom urnisane.

Voz juri njima brzinom od 30 km na čas. Na šta bi to ličilo da predsednik i njegova žena mašu razdraganom svetu iz voza a baš ti raspamećeni fanovi prestižu lokomotivu koja jezdi od Lapova ka Nišu ili onu od Paraćina prema Zaječaru? Da li bi Tito i Jovanka dozvolili sebi takvo poniženje? 

  Sve teče, sve se menja-reče Heraklit. Teško je preslikati prošlost. Ma kako lepo i nostalgično delovala. Sumnjam da je danas moguće ostvariti san o doživotnom predsednikovanju, zaštitu imena, lika i delo, maršalski čin, liderstvo u nekom novom pokretu nesvrstanih.

Čak ni liderstvo na Zapadnom Balkanu, ma šta taj pojam značio. Izvesni Rama takođe teži da bude glavni na Zapadnom Balkanu. Ni neki novi Goli otok nema šanse. Nalazi se u Hrvatskoj. Ipak, ne treba gubiti nadu. Ko hoće da napreduje svakim danom, u svakom pogledu, samo neka predlaže ovakve i slične zamisli. Većini građana će to možda izgledati suludo, no videćemo uskoro hoće li ti predlagači zasesti u skupštinske klupe, ambasadorske fotelje ili u fakultetske kabinete.

Smejte im se, ali, ponavljam,  ko se zadnji smeje, najslađe se smeje!

Miodrag Tasić