Zabranjeni intervju sa Milunkom Savić

„Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe - tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena bombaš, najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, dve Legije časti, Francuskog ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj već davno je izgubila boju od dugog nošenja i pranja.

Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem - kako se sunce pomera tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi.

To dvorište od jedva desetak kvadratnih metara, jedini je svet Milunke Savić - iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.

- Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al’ sam nemoćna pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi - kaže Milunka Savić.

Kada nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: „U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese ...“

- To su moje ćerke - kaže Milunka.

Na drugom komadu hartije piše: „Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojnoviću i Aci Petroviću...“

- Jedino me oni još nisu zaboravili - kaže Milunka Savić - Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj je Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenom kosom, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.

- Dolazili su grdni ljudi da me vide pa kad pođu, ponesu i slike.

- Evo, mama, ovo si ti a ovo su tvoji drugovi vojnici - skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.

- Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?

- Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.

- A moje ordenje?

- I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek pa kaže: ’Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.“