Uprava napolje!

Čuli ste za tombolu, nekad je bila jako popularna u seoskim fudbalskim klubovima. Služila je za navodno finansiranje kluba, a zapravo je predstavljala mogućnost zarade za lokalne moćnike. Svaki fudbalski klub je imao svoju kafanu uglavnom zamagljenu duvanskim dimom, u kojoj je prozukli glas konobarice čitao dobitne brojeve. Neko bi iz mase viknuo „Dosta“, što bi značilo da ima kombinaciju. Onda su izmislili upravne odbore, koji u velikim klubovima dobijaju poseban smisao. U upravni odbor ulaze sponzori kluba, i to je kombinacija vlasnika privatnih preduzeća i direktora preduzeća ili banaka sa državnim kapitalom i nezaboravnih političara

Suštinu sponzorstva, predstavlja vezivanje uspešnog brenda za takođe uspešan i prepoznatljiv brend, kako bi se potspešio poslovni rezultat obe strane kao i prepoznatljivost brendova.

Cilj gledaoca fudbalske utakmice je da se dobro provede!

Cilj fudbala je prebaciti loptu preko linije između stativa!

Cilj uspešne uprave fudbalskog kluba je uspešno poslovanje, što podrazumeva poslovni rezultat i satisfakciju za gledaoca!

Šta uprave naših sportskih društava, sportskih organizacija, komiteta, znaju o poslovanju? Poenta onoga što oni zovu poslovanje je preprodaja igrača, koja podrazumeva podelu love među njima. Šta se na kraju dogodilo? Ostali su fudbaleri koje je nemoguće prodati jer niko neće da ih kupi, iz prostog razloga što ne mogu da prebace loptu preko linije. I šta sad? Uvek se u ovakvim situacijama, tzv. menadžeri obraćaju državi i njenim preduzećima, pozivajući se na odbranu nacionalnih brendova, velikog Partizana i velike Zvezde.  Javna preduzeća potom dobijaju nalog od političara da postanu novi sponzori, njihovi predstavnici dobijaju mesta u upravi i onda sa jednom rukom u džepu sa semenkama, drugom rukom u drugom džepu neuspešno traže dokaz svoje muškosti, poverovavši da su sada u sportu. Od „Parking servisa“ do „EPS-a“, od „Agrobanke“ do „Telekoma“. Od monopola na parking, preko monopola na struju, i tako sve u krug. Valjda veruju da će se sponzorstvom nametnuti na tržištu da bi pobedili konkurenciju koju nemaju, imajući u vidu da su monopoli. Uvek se keze iz svečanih loža, sigurni da će monopolom sa nenormalnim cenama svojih usluga, iz naših džepova izbiti poslednju crkavicu koju moramo da platimo, jer alternative nemamo.

Taj konglomerat svega i svačega zadenut najčešće političkom voljom ili voljom moćnih ljudi ili prijatelja moćnih ljudi, oligarhijom interesa, živi od poraza, neuspeha srpskog sporta, neuspeha onog što bi trebalo da predstavlja brend, iako pravilo glasi da se neuspešni brendovi gase. Zašto bi gasili ono na čemu kao  paraziti žive? Najgore je što se hrane iskrenom željom za pobedom u koju se nadaju navijači. Zato je važno da se država povuče iz ovih kvazi klubova, jer se kao i mnogo puta do sada pokazala kao očajan član uprave. Baš me briga ko će biti vlasnik kluba, zato što na fudbal idem kao navijač, koji želi da vidi sjajan šou, da budem bezbedan na svežem vazduhu sa svojim detetom. Da li to tzv. brendovi mogu da mi pruže?

Svakom potencijalno ozbiljnom ulagaču, bilo bi  stalo da se njegova kompanija pokaže u pravom svetlu na jednom tržištu, neposrednim ulaganjem u klub kao pretežni ili prateći biznis, koji prati njegovu osnovnu investiciju. Zato se rukovodi pravilima društvene odgovornosti i zato vodi računa da prihod jednog fudbalskog kluba čiji je ona vlasnik, ne zavisi samo od sponzorstava i reklama, već od navijača, jer svaki incident ili poraz smanjuje vrednost njegovih akcija na tržištu. Odijum prema njegovoj upravi predstavljao bi njegov lični poraz.

Kako očekivati odgovornost uprave fudbalskih klubova kada uprava u državnim preduzećima i bankama nije odgovorna ni prema državi koja je njihov vlasnik.

Birokratija je ukorenjena u svim sportskim organizacijama. Fudbalski savezi, olimpijski komiteti, sportske organizacije i svi ostali, žive sami za sebe, po meri koju su sami odredili. Puna su im usta sporta, sportskog duha. Po neki uspeh našeg sporta je pre rezultat slučajnosti ili sulude požrtvovanosti pojedinca i njegovih najbližih a ne strategije, koja i ukoliko postoji nikada nije ispoštovana i impementirana. U današnjem sportu je jedino merilo rezultat i samo rezultat. Ne učešće. To je surovo pravilo potpune profesionalizacije sporta, kojoj su najveći doprinos naravno dali brendovi. Da li je to dobro ili ne? Dobro je, zato što mogu da uživam gledajući Novaka, Bolta, Felpsa. Gledam njihove nastupe, ali bih voleo i da imam Nadalovu zelenu majcu, ili Federerovu sjajnu polo majcu.

Ne želim da dok gore tribine, moje pantalone budu pune semenki, koje semenkari zovu „sport za zube“, želim da gledam velik i uspešan klub, sa svojim detetom, koje ne zavaravam da je 46. mesto uspeh, kao što je to govorio pokojni Mladen Delić, ili čuveni Anzulović komentarišući nastupe naših sportista u nekim prošlim vremenima. Danas živimo u nekom drugom vremenu, u kojem živimo za pobedu..

Svi članovi uprava moraju da znaju da uspesi ne pripadaju njima, a da porazi isključivo i samo pripadaju njima, jer poraz je ono na šta su navikli, u porazu žive i što je najgore preživljavaju u porazima i lako se sa njima mire.

Leva ruka semenke, desni džep......

„DOSTA!“

 Željko Ivanji