Priključenije Nikolaja Velimirovića

Smatra se da je religiozni i moralni preporod srpskog naroda životna tema Vladike Nikolaja. Njoj je posvetio ceo svoj život i sveukupno delo. Jedan je od najvećih besednika u istoriji srpske crkve, najznačajniji bogoslov, crvkeni mislilac, dvostruki doktor nauka (teologije i filozofije). Bio je dobrotvor i zadužbinar, počasni doktor Glazgovskog i Kolumbijskog univerziteta. Eminentan vladika srpke pravoslavne crkve je 2003. proglašen za svetitelja srpske crkve, Svetog Nikolaja Žičkog.

Rođen je u Leliću kraj Valjeva 1880. godine. Bio je veoma vredan i bistar đak, talentovan učenik. Kao takav se upisao na beogradsku Bogosloviju gde se isticao u učenju svih predmeta. Voleo je naročito dela Njegoša, Getea, Voltera, Puškina. Jedno vreme, posle diplomiranja na Bogosloviji, bio je učitelj u okolini Valjeva, pomagao parosima Crne Gore, pisao prve radove na temu teologije u listu "Hrišćanski vesnik".

Crkva ga je izabrala kao državnog stipendistu da svoje školovanje nastavi u Evropi. Odabrao je Bern. Tamo je sa 28 godina doktorirao iz teologije na temu "Vera u Vasrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve". Rad je objavljen na nemačkom jeziku 1910. u Bernu. U Oksfordu je pripremao doktorat iz filosofije, a u Ženevi ga je odbranio i to na francuskom jeziku. Doktorirao je na Berklijevoj filozofiji. Bio je odličan poznavalac engleskog jezika.

Ljubav prema domovini

Kao mlad čovek, Nikolaj Velimirović je osetio krizu vere kod naroda “kako kod duhovnih tako i kod narodnih vođa. Narod tone u indiferentizam". To je njegov izraz.

Živo prati i zanima se za sve što se događa na širim evropskim prostorima. Postaje sklon evropskim duhovnim načelima, sveslovenstvu i svečovečanstvu. Prati dešavanja u rimokatolicizmu, protestantizmu, bogosloviji uopšte, ali prati i socijalna zbivanja svog vremena. U svojim ranim danima zanosio se idejama evrocentrizma, ali ga je Drugi svetski rat otreznio i shvata “pogubnost pohote i prizemne pameti. Objedinjavanje bića i delanja je ravnoteža bića i ljudske istorije". Nikolaj Velimirović je sa strašću istupao u javnom životu Srbije prvih godina XX veka. Bio je zapažen u Kraljevini Jugoslaviji, svi su govorili o učenom besedniku Nikolaju. Upoznaje u Sarajevu 1912. godine Dučića, Šantića i mnoge druge intelektualce. Omladina u Sarajevu oduševljeno prihvata njegove govore i besede.

Nikolaj u Engleskoj 1914-1918.

Bez Engleske se teško može razumeti njegovo delo i njegova misao. Preko Engleske je sklopio prijateljstvo sa indijskim pesnikom Tagorom, sa anglikanskim biskupom Džordžom Belom i uglednim crkvenim licima Episkopalne crkve Amerike.

U Englesku je bio poslat 1914. od strane srpske vlade kao neka vrsta ambasadora. Tamo je trebalo da se zauzme za svoju poraženu zemlju, što je zdušno činio sve do 1919. godine. Podsetimo, u toku 1914-1915. srpska vojska se našla napadnuta od strane nemačke i bugarske vojske. Kako nisu hteli da se predaju Nemcima, ostaci srpske vojske se povlače preko crnogorskih planina ka jadranskoj obali. Stižu do Krfa. Tokom 1917. godine reorganizovane jedinice srpske vojske pridružile su se Saveznicima na Solunskom frontu i pobednički vratile u domovinu. Poseta Nikolaja Velimirovića Engleskoj je bila veoma uspešna. 20.000 dobrovoljaca slovenskog porekla otišlo je na Solunski front, a novac je sakupljen za humanitarnu pomoć ranjenima u okupiranoj Srbiji.

Takođe, jedan od zadataka Nikolaja bio je i da se pobrine da srpski studenti teologije (čije je školovanje prekinuo rat) nastave svoje školovanje u Engleskoj. Nikolaj dakle veoma živo učestvuje u događajima. Srpsku stvar zastupa i gostovanjima po koledžima i pisanjem nadbiskupu i Engleskoj crkvi. Mudar i rečit, koristeći znanje jezika i popularnost, govorio je zapadnim saveznicima o velikoj srpskoj duši i nepravdi u kojoj se našao nemoćan ali hrabar narod srpski. Do 1918. Nikolaj Velimirović je postao poznat u anglikanskim crkvenim krugovima, divili su se njegovoj rečitosti, patriotizmu i energiji. U isto vreme iznosi ideju o ujedinjenju svih hrišćanskih crkava. Nikolaj je cenio Crkvu Engleske i bio je blagonaklon prema njoj. Kada je oslabljena i umorna srpska vojska umarširala u Beograd, (odmah po potpisivanju primirja 11. novembra) Nikolaj se pripremao da se vrati u Otačastvo kao izabrani episkop Žički.

O boravku Nikolajevom u Engleskoj najbolje govori  knjiga Dr Mjurijel Hepel: “Džordž Bel i Nikolaj Velimirović”. To je iskrena je priča o jednom prijateljstvu dvojice velikodostojnika, Džordža Bela, anglikanskog biskupa i našeg Vladike Nikolaja. U njoj možemo pročitati prepisku dvojice savremenika i saznati detalje o životu Vladike, naročito iz perioda kad je boravio u Engleskoj pre Prvog Svetskog rata, ali i njegovom životu u Americi posle Drugog Svetskog rata. Džordž Bel i Nikolaj Velimirović su bili bliski prijatelji. Imali su ista interesovanja, bili su obrazovani i daroviti ugledni crkveni velikodostojnici.

Međuratni period

Krajem 1920. premešten je u Ohridsku episkopiju gde je vredno radio kao pastir i duhovni otac sve do 1934. godine, kad je vraćen u Žiču. Iz Ohrida svakog leta posećuje Svetu Goru, ali i učestvuje na ekumenskim crkvenim susretima. Sve više se okreće molitvama, "bogožednom narodu svom i spasonosnom liku Hristovom". Za vreme njegove službe u Ohridu obnovljeni su mnogi zapušteni manastiri u Ohridsko-Bitoljskoj eparhiji, groblja, spomenici, česme. Dosta radi sa đacima i siromašnom decom. Do rata je radilo (i pomagalo uboge) hranilište za sirotu decu u Bitolju, poznato kao Dekin "Bogdaj".

Nikolaj je putovao mnogo puta u Rusiju, Švajcarsku i Englesku i stekao najšire i najbolje obrazovanje koje se tada moglo steći. Za vreme boravka u Rusiji napisao je svoje prvo veće delo "Religija Njegoševa" koje je prvi put objavljeno u časopisu "Delo" 1910 godine.

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu je predavao filosofiju, psihologiju, istoriju i strane jezike. Međutim, učionica mu je bila tesna. Učeni jeromonah piše, objavljuje besede o Ničeu, Njegošu. Drži predavanja na Kolarcu. Predavanja su uglavnom bila o životu, filosofiji i teologiji i to na sasvim drugojačiji način nego što se do tada u crkvenim krugovima govorilo i pisalo.

Međucrkvena delatnost

Nikolaj Velimirović je mnogo i rado putovao. Gde god da je bilo potrebe. Učestvovao je na konferenciji Pravoslavnih Manastira u Vatopedu, na susretima mladih hrišćana u svetu, gostovao i posećivao bratsku crkvenu sabraću Grke i Bugare.

Održavao je dobre međuverske odnose u Jugoslaviji svih godina do Drugog svetskog rata. Javno se protivio antisrpskoj politici srpske vlade 1941.godine. Nažalost, Nemci su ga 1941. uhapsili. Prvo su ga zatvorili u manastir Ljubostinju, a zatim prebacili u manastir Vojlovica kod Pančeva. Odatele su ga sproveli u logor Dahau. Tamo je za nepunu godinu dana  preživeo najgore muke i zločine. Nakon oslobođenja, stigao je u Englesku koja ga se jedva sećala. U London je došao na poziv Kraljevske jugoslovenske vlade u iznanstvu,  na krštenje malog Aleksandra, sina kralja Petra. Bio je iscrpljen i umoran od ratnih dešavanja. Engleska već od 1943. podržava partizanski komunistički pokret koji je u Jugoslaviji na vlasti posle 1945.

Tada mu je mnogo pomogao prijatelj, engleski biskup Džordž Bel. Nikolaja je tada preporučio crkvenim poglavarima u Sjedinjenim državama koji su mu pomogli da se tamo nastani. Bel je u pismu preporučio Nikolaja rečima:

 "Njegova cela duša je posvećena veri. Molim Vas da ga primite kao prijatelja".

Džordž Bel i Nikolaj su se dopisivali (uz prekide) sve do kraja života vladikinog. Bili su veoma bliski prijatelji. Sretali su se i rado razgovarali na svetskim sastancima i konferencijama. Velimirović biva primljen u Americi, u Propovednički koledž pri Vašingtonskoj katedrali. Nastavio je sa radom, ponajviše na poboljšanju položaja ratom raseljenih  Jugoslovena. Takođe, trudi se da prikupi sredstva za srpsku pravoslavnu crkvu u Londonu.

U Americi je nastavio svoju spisateljsku delatnost, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Piše "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan-nauka o čudesima", "Žitije Svetog Save". Predaje u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertvilu, ali i u ruskim bogoslovijama u Pensilvaniji. Upokojio se 1956. godine u Pensilvaniji.