Bokan: Moje devedesete

03.12.2014. Dragoslav Bokan

Svakom je nešto drugo najkarakterističnije za njegov doživljaj "devedesetih".
Poneko se čak toliko izgubi i dezorijentiše da dopusti sebi da mu taj doživljaj naknadno pokvare, deformišu i kreiraju mediji (i opšta priča o politici, izborima, Miloševiću, kriminalu, inflaciji, krvavim ratovima, nestanku odavno još nefunkcionalne i nepravedne SFRJ... i ko zna još čemu).

Meni je ubedljivo najjači doživljaj kraja osamdesetih i početka devedesetih vezan za mog imenjaka Dragoslava Aksentijevića (sa nadimkom Pavle), slikara, ikonopisca, čuvara srpske i vizantijske duhovne baštine, NOSIOCA ONOG UZVIŠENOG GLASA KOJI SMO SVI ČULI I KROZ NjEGA SE MOLILI U TO ČUDNO VREME.

Ja sam imao i tu čast da budem, na kratko, u njegovom horu i da, takođe, "nosim bruj" u pevnici na osvećenju (tada kontraverznog, a sada zaboravljenog) živopisa Milića od Mačve u voždovačkoj crkvi Svetog cara Konstantina i Svete Carice Jelene.
Ali i da nije bilo tako, podjednako bih osećao - ponovo, i ponovo, i ponovo - onaj isti unutrašnji treptaj i ondašnju svoju želju da poletim, negde "tamo daleko" i dovoljno visoko od ovog sunovrata smisla koji tako neuverljivo glumi naš "život".

Pavlov glas je, rekao bih, bio GLAS SRPSKOG NARODA u to vreme, kroz njega smo svi mi mucajući i, s osobitim poštovanjem, progovarali kao hrišćani i učili se pevanju molitve.

Danas on ne predstavlja nikoga i ništa za nove gospodare srbo-jugoslovenske i provincijalno-evropejske "kulturne politike" ovih prostora.
Naprosto, kažu, "nije na nivou" Biljane Srbljanović i drugih, neuporedivo "korektnijih" i "snishodljivijih" likova naše umetničke flore & faune.

Ali, i nekada, baš kao i danas i zauvek, Dragoslav zvani Pavle će biti zapamćen TAMO GDE TREBA i čuće ga NAJBOLjA MOGUĆA, STRAŠNIM SUDOM PROBRANA PUBLIKA. I mi, preostali nostalgičari jedne moguće, a neostvarene Srbije, stvarno naše, bratski i sestrinski prisne nam Otadžbine.

Pa, rekoh, da podelim s vama ovo svoje sećanje na budućnost koja nas je preskočila i zaobišla. Na budućnost koja se nije i neće nikada pretvoriti u sadašnjost, nit će, ikad, vremenom postajati zlatna prošlost.

Probajte da se setite koliko ste samo voleli Srbiju i "našu stvar", onda kada ste po prvi put čuli ovaj glasni i muški snažan, srednjovekovni način pojanja pravoslavnih himni.

Prisetite se kakvi ste bili tada, kakva je bila temperatura vašeg srca, koliko ste verovali u srećni preokret i nadali se (savršeno pouzdani u nepromenljivost i nepobedivost svojih osećanja)...