15 godina od otmice Slobodana Miloševića

Nakon bombardovanja Milošević se nije predavao, već je krenuo da obnavlja porušeno. Prvi cilj Amerike, koja je bila na čelu NATO-a, je bio da Kosovo i Metohiju odvoje od Srbije, a drugi da uklone Miloševića.

Proglašavaju ga zločincem, a u zločin mu se stavlja korišćenje sile (vojske i policije) na K i M. Zaboravljajući da dok nije došlo do oružane pobune tzv. terorističke OVK, sile nije ni bilo, a ni izbeglica. Kako može biti zločinac predsednik jedne suverene države koja nikoga nije vojno napala i kako mu se i zašta treba suditi? SRJ je bila izložena ratnom napadu zapada i albanskih terorista, bez odobrenja UN i Saveta bezbednosti.

Posle priznavanja “poraza“ 6. oktobra. 2000. povlači se iz političkog života, ali ga i dalje optužuju i 30. marta započinju hapšenje. U kući je imao atomsko sklonište i mogućnost da podzemnim prolazima pobegne u šumu, kao i trostruku oružanu zaštitu koja je mogla da ga brani mesecima. To je bilo najdramatičnije iskušenje, ali je ipak te noći bio najprisebniji i zahvaljujući njemu nije potekla srpska krv, jer se predao 1. aprila 2001. nakon dobijanja garancije da neće biti izručen Hagu. Garanciju je potpisao Čedomir Jovanović, po ovlašćenju predsednika Vlade RS Zorana Đinđića 31.3.2001. Istoga dana izjave su potpisali Koštunica, Milutinović i Đinđić da krivični postupak, koji je protiv njega pokrenut za zloupotrebu sužbenog položaja, nije pokrenut na zahtev Haga i da će mu se suditi u našoj zemlji.

U Centralnom zatvoru se nalazio do 28.6.2001. kada je izručen Hagu na osnovu neustavne odluke Vlade Srbije. Postupak za njegovo izručenje pokrenut je na osnovu Savezne Vlade, koja je takođe proglašena neustavnom. Ustavni sud je zabranio njegovo izručenje, na osnovu Savezne uredbe, istog dana kad je i izručen. Iz pritvora ga je izveo upravnik zatvora Dragiša Blanuša, bez saglasnosti predsednika suda i istražnog sudije, što je bilo suprotno ZKP-u, Ustavu Srbije i Ustavu SRJ, a samo na osnovu dopisa pomoćnika ministra pravde Dragana Vulića. Izručen je bez odluke suda, bez prava na žalbu i bez okončanog postupka ekstradicije. Znači, kidnapovan je i tek na heliodromu na Banjici (ispred helikoptera), službenik Tribunala mu saopštava da ga lišava slobode u Srbiji, na osnovu naloga iz Haga. Bio je ucenjen na 5 miliona dolara. Nakon izručenja novac je uzet, ali se još uvek ne zna kome je dat.

Pred Haškim sudom se pojavio 3.7.2001, a 12. februara 2002. započinje suđenje, koje nikada nije završeno. Bez obzira na to što mu je DOS-ova pravda uskraćivala brojna dokumenta značajna za odbranu, a istovremeno ih je prosleđivala Tužilaštvu, do kraja se borio da dokaže da je 19 zemalja članica NATO izvršilo kriminalni akt i agresiju nad SRJ i da zbog toga moraju da odgovaraju. Njegov najveći greh je što je branio državni suverenitet i teritorijalni integritet svoje države i svoj narod. Nije dobio garanciju DOS-ove države za privremeno puštanje iz Tribunala, radi lečenja, jer je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sa srcem.

Nisu mu dali ni pravo na sahranu sa državničkim počastima, ni pravo na penziju, čak ni grobno mesto i ako je dva puta bio birani predsednik Srbije i jednom SRJ i pored okolnosti da je umro bez osude, tj. nevin. 

Danas, 15 godina kasnije, valjda je svima jasno da oni nisu napadali Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije, jer nije prihvatao njihove ultimatume za razbijanje SRJ i otcepljenje delova Srbije (KiM, Raške oblasti i Vojvodine) zbog čega je i ubijen 11.3.2006. godine. 

Večna slava Slobodanu Miloševiću i živela Srbija!
DO POBEDE!