Žena mašinovođa

Odgovoran i težak posao mašinovođe na srpskim železnicama obavlja nekoliko stotina radnika, od kojih su četiri žene. Sa železničke stanice Lapovo kod Kragujevca svakoga dana ka odredištima u Srbiji i inostranstvu kreće na desetine teretnih i putiničkih vozova kojima upravlja jedna žena.

Odrasla u železničkoj porodici u blizini stanice u Aleksincu, Ljiljana Zarić je pre petnaest godina postala mašinovođa. Ljubav iz detinjstva, uz oca, otpravnika vozova, postala je stvarnost. Čvrsto je rešila da jednoga dana obuče plavu uniformu.

"Ja i sestra smo baš maštale da se bavimo ovim poslom. Ona je maštala da postane otravnik vozova, a ja sam maštala da budem mašinovođa", kaže Ljiljana Zarić.

Ljiljana je jedna od četiri žene u Srbiji koja se bavi ovim kod nas tipično muškim poslom. Pravila su ista za sve – kao dama, na železnici nema privilegija.

"Ako neko zaista voli posao kojim se bavi kao ja, bez obzira na to što je tipično muški posao, onda će stvarno da ga radi savesno i sa puno ljubavi", dodaje Ljiljana.

U društvu kolege Nenada Radosavljevića, veće četiri godine, sa stanice u Lapovu upravlja teretnim vozovima. Posao je, kaže takav, da je često daleko od porodice. Kolege je opisuju kao vrednu, odgovornu i posvećenu poslu.

"Ljudi očekuju da je sa druge strane muškarac. Kada vide žensku osobu onda potpuno drugačije shvataju i gledaju na sve to", kaže o Ljiljani njen kolega Nenad Radosavljević.

I dok naporno krstari prugama na čelu teretnih vozova, kaže da je to, uprkos svemu, pravi posao za nju.

"Svako će za svoj posao da kaže da je težak. Tako ću i ja reći za svoj posao. Ovaj posao zahteva veliku odgovornost", zaključuje Ljiljana.

Ljubav prema železnicama već je prenela i na svog sina, koji nije želeo pred kamere. Kaže, možda jednoga dana, kada i on na čelu neke kompozicije sirenom najavi polazak svog voza.