Trule gljive zlata vredne - tartufi

SRBIJA ZABORAVILA NA TARTUFE, NAJCENjENIJE PEČURKE NA SVETU

Stanovnici Srbije nisu svesni da svuda oko njih raste najcenjenija i najtraženija gljiva - tartuf. Do pre godinu i po nije se ni znalo da je gotovo cela teritorija Srbije prirodno stanište ove pečurke, pa je, prema "najblažim procenama", do sada godišnje propadalo nekoliko stotina tona, a sa njima i desetine miliona evra.

- Tartuf je najcenjenija i najskuplja gljiva. Sakupljanje i proizvodnja je veoma unosan posao, jer je potražnja u svetu mnogo veća od ponude. Kilogram kvalitetnih tartufa košta više od 1.000 evra , a u Srbiji je na velikom broju staništa pronaden beli tartuf, koji se svrstava u ekstra klasu - tvrdi saradnik Instituta za šumarstvo dr Mihailo Ratknić, koji je i pisac knjige "Tartufi, ekologija i uzgoj".

Pored izuzetne hranljive vrednosti, ono što se ceni kod tartufa je miris, koji je skoro identican adrostenonu, hormonu koji se nalazi u ljudskom znoju i veoma je slican mošusu. Upravo zbog tog mirisa su ove pečurke tako cenjene, a veruje se da su sjajan afrodizijak.

- Sigurno je da tartufi svojim specificnim mirisom bude kod ljudi podsvesne seksualne želje. A možda je u pitanju cena, pa se oseća "miris novca". Sve u svemu, u pitanju su mirisi - kaže dr Ratknić.

Tartuf je podzemna gljiva, koja raste na korenu šumskog drveća. Veoma ju je teško pronaci bez dresiranih pasa ili, kako su to uradili Francuzi, obučenih svinja. U Rusiji, pak, tragaju uz pomoć pripitomljenih medveda. Neverovatno je da su se od svih rasa pasa oni bez pedigrea, "avlijaneri" pokazali kao najbolji za obavljanje ovog posla.

Snalažljivi Italijani

Naše neznanje o tartufina iskoristili su Italijani, koji dolaze "u goste" radi krade.
- Italijanski lovci umesto na životinje dolaze u Srbiju sa psima obučenim za lov na tartufe i krijumčare ih. Time isplaćuju "lov" - kaže Ratknić.

Zato Crnogorci zaraduju prodavajuci istim Italijanima pečurke. Tako je privatno preduzece "Agroprodukt" iz Rožaja, prošlog meseca otpremilo deset tona pečuraka italijanskom partneru, sa kojim je potpisan ugovor na dva miliona maraka. S obzirom da je rod pečuraka ove jeseni izuzetno dobar, u "Agroproduktu" su kazali da ce Italijanima uputiti još jednu pošiljku od deset tona.

- Životinje je lako naučiti da pronalaze tartufe. Dobro utreniran pas nanjuši gljivu na udaljenosti većoj od 50 metara, iskopa je i "pokazuje" gazdi, dok svinje treba obuzdavati da, kada pronadu gljivu, istovremeno je ne pojedu. Ipak, takvo sakupljanje možete uporediti sa pecanjem: sve zavisi od sreće i umešnosti - kaže dr Ratknić.

Pored prirodnih staništa sada je i kod nas razrađena tehnologija za plantažni uzgoj. U pogodno zemljište zasade se sadnice, najbolje mešavina leske i hrasta, na cijem su korenu mikorize tartufa. Uzgajivaci moraju da, uz obilan rad, cekaju od pet do 15 godina, ali na kraju sa jednog hektara "uberu" 100 kilograma tartufa koji vredi oko 100.000 evra.

- Kombinacija ova dva drveta ce posle pet godina razvoja tartufa davati prinos narednih osamdeset i više godina. Prema sadašnjim cenama, za jedan hektar zasada, zavisno od gustine zasada, trebalo bi izdvojiti od 3.000 do 5.000 evra koje se mnogostruko isplate. Ipak, ne treba se zanositi. Njih nije moguće uzgajati u kratkom vremenskom periodu, potrebno je mnogo truda i ulaganja da bi se došlo do zarade. Takode, nije moguće simulirati stanište i gljive moraju barem prvih šest meseci imati tačno određene vremenske uslove - objašnjava dr Ratknic.
Najveći proizvodac tartufa je Francuska, koja godišnje na prirodnim staništima i veštačkim "tartufištima" sakupi 1.500 tona. Italija i Španija godišnje proizvedu po oko 100 tona, a u poslednje vreme odredene količine tartufa izveze i Mađarska. Kod nas još nema uslova za organizovanu proizvodnju, jer treba, kako kaže dr Ratknic, prvo doneti zakone koji će uzgajivače zaštititi od krade i krijumčarenja.

- "U igri" je veliki novac i država mora da ga kontroliše. Pokušao sam da osnujem udruženje tartufara, ali je potrebno da se prethodno zaštitimo od mešetarenja. Treba znati i da se samo 20 odsto pečuraka prodaje sveže, dok se ostalo konzervira. Zato moramo imati i prerađivačku industriju - kaže dr Ratknic i dodaje - Zadružni savez je pristao da počne eksperimentalnu fazu. Ostaje nam da sačekamo i vidimo kakav će biti ishod.