Trinaest godina propadanja Srbije

Pre trinaest godina, i još pre toga, u Srbiji se teško živelo. Teško se živi i danas, još teže. Nemaština i beda bili su odlična podloga za uvođenje „demokratije“ u zemlji. To su odlično znali petooktobarski pučisti okupljeni u tada najpopularniji DOS, a znali su i u Stejt departmentu i u Evropskoj uniji. Zato su ih i okupili. Lažna obećanja o boljem životu, o parama koje čekaju negde na granici i koje će biti podeljene samo ako Milošević ode sa vlasti, o bezgraničnim pravima i slobodama... bili su dovoljni da DOS te 2000. godine pobedi na izborima. Pobedili su, ali neorganizovani i spremni na nasilje, nisu znali kako da prikupe izborne rezultate. Dobili su ih u Srpskoj radikalnoj stranci koja je poznata po tome da uvek prva ima objedinjene izborne rezultate i da ih uvek prva saopštava javnosti makar se radilo i o rezultatima koji su za tu stranku nepovoljni.

Rezultat puča nije bio bolji život već jedan ugašen život

Dosovci, finansirani i instruisani sa zapada nisu se zadovoljili samo izbornom pobedom već su morali i da pokažu silu i da kao pravi revolucuonari preuzmu vlast.

Mnogi  znani i neznani su pomogli petooktobarski puč. Rezultat puča nije bio bolji život već jedan ugašen život, desetine povređenih, razrušen Beograd, zapaljena i opljačkana zgrada Savezne skupštine, kriminalne privatizacije, otkazi, ekonomska kriza i socijalna beda...Kosovo i Metohija predato u šiptarske ruke, strah od daljeg cepanja Srbije.

Petooktobarski prvaci danas su ili „ugledni“ biznismeni ili čekaju presude koje će, zbog sadašnje lažne borbe protiv kriminala i korupcije, uglavnom biti oslobađajuće. Doduše ima ih i koji uživaju u svojim udobnim stanovima zavaljeni u stilsku fotelju donetu iz Savezne skupštine sa pogledom uperenim u skupu umetničku sliku, takođe donetu iz Savezne skupštine. Oni još uvek ne čekaju suđenje!

Izdajničku, podaničku, proevropsku politiku od raspadnutog DOS-a preuzela je Demokratska stranka, a od Demokratske stranke, uz obećanje da će evrointegracije sprovoditi brže, Srpska napredna stranka. Nekada veliki kritičari „petog oktobra“ danas su glavni protagonisti petooktobarskih tekovina. Zbog toga danas i pišem o „petom oktobru“.

Na svakom koraku, u svakom segmentu društva su dokazi lošeg života, nikad goreg, a u Srbiji se trinaest godina smenjuju režimi, svaki novi gori od prethodnog. U svakom pogledu.

Građani, učesnici petooktobarskog puča, više ne žele ni da se sećaju da su pre trinaest godina pomogli jednoj grupi stranih plaćenika da u Srbiji vode politiku u interesu onih koji su ih plaćali, a ne u interesu države i naroda kao što su obećavali. Razočarenje u tadašnji pogrešan izbor rezultiralo je novim pogrešnim izborom. A sve je počelo 5. oktobra 2000. godine. Počeo je moralni sunovrat i propast svega što se upropastiti može. U Srbiji se danas živi ili na ivici egzistencije, kao većina, ili u raskošnom bogatstvu, kao mali broj onih koji su popularno nazvano vreme tranzicije iskoristili za lično bogaćenje. Milioni građana Srbije su takozvane žrtve tranzicije.

Glavni dokaz da za ovih prethodnih trinaest godina u Srbiji ništa nije bilo dobro je to što se sve češće čuju komentari da se pre trinaest, petnaest ili dvadeset godina živelo bolje nego što se danas živi. A to nije normalno, nije normalno, ako ni zbog čega drugog onda bar zbog tehnološkog napretka koji bi trebalo da garantuje kvalitetniji život svakog pojedinca. U svakoj zemlji na svetu da, ali ne i u Srbiji.

Iskreno se nadam da će već neki naredni izbori pokazati da birači u Srbiji neće glasati sa emocijama već racionalno, ne nasedajući na lažna obećanja i lepe reči dobro pripremljenih političara. Političari kojima treba verovati moraju biti ljudi od reči, dosledni u sprovođenju svoje politike, ljudi koji su pokazali da nisu spremni na kompromise samo da bi osvojili vlast. Ljudi koji su nas naučili da im je nacionalni i opšti interse ispred ličnog. Kada tako budemo birali, svima će biti bolje, a sećanje na „peti oktobar“ biće sa manje gorčine i manje besa zato što se nekada loše biralo.

Vjerica Radeta