Štednja za bolju budućnost?

Srećom da svaki grad, varošica ili čak i veće selo u Srbiji raspolaže makar s jednim ekonomskim fakultetom. Svake godine stasaju novi diplomirani ekonomisti, i rezultati su vidljivi. Rast proizvodnje, pad nezaposlenosti, porast društvenog proizvoda i tome slično! Doduše, problem je u tome što se naši ekonomski stručnjaci ne slažu. Jedni imaju svoj pogled na ekonomsku plolitiku, drugi sasvim suprotan od svojih kolega. Treći kombinuju nešto treće i tako u nedogled. Najviše verujem stručnjacima školovanim na elitnim zapadnim univerzitetima. Takvi su rukovodili privredom posle Miloševića i zbilja su postigli rezultate. Došli su bez prebijene pare u džepu, stanovali kod tetaka i strina, a sada ih pogledajte. Limuzine, jahte, stanovi, kompanije u vlasništvu, akcije, bankovni računi... Znaju ljudi svoj posao!

Dežurni usrećitelji po pitanju ekonomije tešili su narod na početku krize 2009. da je kriza naša šansa i da mi nećemo krizu ni osetiti. Potom su stranim investitorima davane nagrade za svako novootvoreno radno mesto. Desetak hiljadarki u evrima! Strani poslodavac zaposli srpskog radnika, radnik ima prava slična robu u starom Rimu, radi do iznemoglosti, bez prava na topli obrok, pauzu i godišnji odmor, kao i slične relikte socrealizma, i zato bude nagrađen sa 200 evra plate. Nakon dve-tri godine na njegovo mesto dođe sveža krv. Ponovo potpomognut poslodavac ne treba da brine za novu radnu snagu. Toga u Srbiji ima u izobilju!

Najveća trenutna dilema među ekonomistima je po pitanju štednje. Treba li štedeti i pokrenuti ušteđenim sredstvima privredu ili povećati potrošnju, kako bi se iz te povećane potrošnje pokrenula i proizvodnja, s tim i standard? Oni prvi bi uskratili rasipanje. Razne beneficije, zapošljavanja u neprivredi, umanjili bi previsoke plate i penzije, uvećali poreze... Teško se već živi, a ove mere bi moguće i povećale bedu. Mnogima bi bile uskraćene dotacije iz budžeta, smanjili bi im se prihodi, i šta proizilazi iz toga?

S druge strane pojedini ekonomisti, na čelu s nesuđenim nobelovcem, inače alfom i omegom ekonomije od 2000.-te do pre koji mesec, zastupaju suprotan stav. Treba trošiti i kroz povećanu potrošnju podstaći proizvodnju. Dakle, dotacije za svako novo radno mesto, javni radovi, uzimanje novih i novih kredita. Suviše komplikovano pitanje na koje samo vrsni ekonomski stručnjaci mogu da odgovore. Autor ovog teksta nije od te fele. Međutim, lako je zaključiti da je društvo bogatih naš cilj. Sve što je više bogatih, bogatije je celo društvo. Srbija raspolaže bogatim ljudima. Moguće desetak, dvadeset, možda i stotinak porodica? Radimo na tome da se brojka i poveća. Stalno se pojavljuju neki novi na tom spisku. Današnja guvernerka, ranija vrsna parlamentarka i zagovornica socijalne politike, samo kao osnovnu platu prima šest hiljada evra. I dobro što nije ispunila obećanje da će smanjiti sebi platu ako postane guvernerka. Savetnik Predsednika po raznim osnovama sabere pola miliona u dinarima, dok direktor najveće gubitaške firme u Srbiji čak dva miliona. I to je poenta. Tako dobro plaćeni ljudi mogu da priušte skupa kola, ekskluzivnu odeću, poslugu, da daju bogatu napojnicu konobarima, najbolji parfem, skupocenu hranu ili piće... Od njih i drugi mogu da žive. A šta da očekuješ od mnoštva radnika u Srbiji koji rade za deset hiljada dinara? Za sto ili dve stotine evra? Od onih što primaju socijalu? A šta tek od onih bezbrojnih na buvljim pijacama koji ne zarade ni za hleb? Takvi su društveno nekorisni!

Ne mogu da opravdam ni ponašanje mlađanog ministra finansija. Dečko došao iz Amerike a ne poznaje stanje u zemlji koju hoće da unapredi. Vratio sav novac u budžet koji ne spada u osnovnu platu. Razna članstva u upravnim odborima, na šta ima pravo kao i ostali visoki zvaničnici. Srećom da njegov primer nikoga nije zaveo. Šta bi bilo da su i ostali tako učinili? Smanjili bi im se prihodi. Ne bi mogli da zimuju po Evropi, ne bi kupovali luksuznu robu, kućne pomoćnice, batleri i telohranitelji bi ih napustili. Nije teško zaključiti šta je po narod prihvatljivije. Šta bi tek bilo kada bi naši ministri ili visoki činovnici na posao odlazili sredstvima javnog prevoza? Ili da voze bicikl poput kolega iz skandinavskih zemalja? Ili, ne daj Bože, da poput činovnika u Kraljevini Srbiji koriste sopstveno mastilo i papir za lične potrebe a državno za državne poslove? A tek da guvernerka Tabaković sledi primer Lazara Pačua i debelo okrene svaki dinar i dobro odvaga pre nego što ga udeli na polzu naroda.

Neopravdano veličani Lazar Paču nije hteo unapred da isplati kraljevsku apanažu Kralju Petru I kako bi ovaj u osvit velikog rata završio zadužbinu na Oplencu. Paču je upitao Kralja šta će biti ako Kralj iznenada umre? Kako da objasni Skupštini da je pare dao unapred?

Slutim da guvernerka nikada ne bi počinila sličnu grešku!

Miodrag Tasić