Od otpada prave biodizel

Preduzeće "Bioenergoil" iz Sombora prava je mala ekološka fabrika, prostire se na 400 kvadratnih metara u hali "Seme Sombor", poznatijoj kao stara klanica. Od otpadnih ulja i masti organskog porekla, ovde proizvode biodizel. Zapošljava samo pet radnika, jer je sve automatizovano.

Kupaca je mnogo, ali zasad ovaj energent isporučuju poljoprivrednim gazdinstvima, apatinskoj "Elbi", ribnjacima i manjim potrošačima.

Reč je o korišćenom ulju iz restorana, hotela, domova učenika, bolnica i ribarnica. Tako iskorišćena ulja, umesto da završe kao zagađivači vodotoka i zemljišta, postaju sirovina za proizvodnju goriva koja ne zagađuje okolinu, a uz to je ujedno jeftinije od običnog dizela. Mesečno proizvedu oko 15.000 litara biodizela, što je nedovoljno za zahtevno tržište.

Pogon su osnovali 2007. godine Slobodan Katanić i Dragan Maksimović, uz pomoć Fonda za kapitalne investicije Srbije i Vojvodine, te kreditima banaka, ali i sopstvenim sredstvima.

Dva partnera kupila su vrhunsku opremu od engleskog proizvođača "Euro feul teš", i ona je identična opremi koja se koristi za proizvodnju biodizela za vozni park kraljice Engleske.

MELjU LOŠ SUNCOKRET OD lošeg, takozvanog neuslovnog suncokreta, koji dobijamo od Instituta za ratarstvo iz Novog Sada, možemo takođe da napravimo biodizel. Za to postoji posebna mašina koja melje i cedi loš suncokret, a za litar biodizela potrebna su četiri kilograma neupotrebljivog suncokreta - napominje Maksimović.

- Iako Srbija godišnje ima 40 miliona litara otpadnog ulja, naša mala fabrika ima problema sa sirovinama, jer se najveći deo tog otpada još uvek baca, pa su naši kapaciteti uposleni sa samo deset odsto - kaže Maksimović.

Međutim, naruku im ide zakon o upravljanju otpadom, koji najnovijim dopunama obavezuje sve one koji ga imaju da ga predaju ovlašćenim preduzećima za preradu. Maksimović veli da otpadna ulja dobijaju iz preduzeća "Marba" iz Maglića i restorana u okolini Sombora i Apatina, a prve tone ovog ulja nedavno su stigle i iz Kraljeva. Kilogram otpadnog ulja Somborci plaćaju šest dinara, a na lice mesta donose posude, a odvoze ga o svom trošku. Ovde kažu da litar otpadnog ulja daje litar biodizela.

Somborsko preduzeće je, pored šidske fabrike, jedino u Vojvodini koje se bavi ovom vrstom prerade otpada.

ISTOVREMENO, u obližnjoj Telečki, 14 poljoprivrednika okupljenih u Udruženje proizvođača "Ekoland RS", već nekoliko godina, na 40 hektara, uspešno proizvodi organsku papriku. Sve što proizvedu - prodaju poznatom kupcu u Nemačkoj, i nemaju problema sa plasmanom.

Pre setve već znaju po kojoj ceni će biti prodata paprika, pa tako i planiraju setvu. Paprika iz ovog dela Bačke je među najkvalitetnijima, kaže Rudolf Biler, vlasnik fabrike mesa u nemačkom gradu Švebiš.

SOLIDNA CENA - OVOGODIŠNjA cena biopaprike ugovorena je po ceni od 10 evra po kilogramu, što je sasvim solidno, a prosečan rod po jutru očekuje se da će iznositi oko 400 kilograma - napominje Valeria Balint.

- On je, uzimajući 15 uzoraka, od kojih su neki bili iz Španije i Mađarske, odabrao baš našu papriku iz Telečke - veli Valeria Balint, predsednica Udruženja poljoprivrednika "Ekoland", inače diplomirani inženjer poljoprivrede, koja je iz svog rodnog mesta dostavila začinsku papriku na ocenjivanje u Nemačku.

Ona dodaje da se paprika ne zaliva, jer joj klima na Telečkoj visoravni pogoduje.

Paprika se bere ručno, zatim suši i melje, takođe na ovaj način, što je karakteristično za bioproizvodnju.

Inače, njive se ne đubre mineralnim đubrivom, već stajskim, a usevi se okopavaju ručno. U zaštiti ove paprike se jedino mogu koristiti preparati na bazi bakra.

Ceo proces proizvodnje je pod stalnom kontrolom, a mlin ima sertifikat za organsku proizvodnju.

Porodice o bioproizvodnji znaju sve, međusobno se pomažu i tako štede na troškovima za radnu snagu - pojašnjava Valeria Balint. Proizvođači iz Telečke ove godine planiraju da na nemačko tržište plasiraju oko šest tona crvene mlevene paprike.