Da li je nešto trulo u državi Srbiji?

Sve ide kao po loju. Doduše, Kosovo je najbolji primer da nije baš dobro kad sve ide po loju, ali...

E, sada Kosovo, s Metohijom pride, oteli nam NATO saveznici. I baš ti prijatelji sve čine da nam napakoste. Izgleda da je svima svanulo. Hoću reći, prikazalo se onima koji daleko vide. Toliko daleko da ne vide ono pred očima. Kad ti neko stalno radi o glavi, kada pomaže tvoje dušmane, kad žmuri na tvoju nesreću i još podstiče tvoje neprijatelje da ti čine zlo, valjda ti to nisu prijatelji? Makar to mislimo mi obični srpski građani. Neupućeni, dakako, u zavrzlame ozbiljne politike!

No, vratimo se mi svakidašnjici. I na ono trulo. Ako nečega ima trulog u Srbiji, u Beogradu ga više neće biti. Posle trijumfa vladajuće garniture i u Beogradu, sada će tek Beograd da se gradi. Neka se gradi. Glavni grad i treba da je lep, doteran, sređen. Da dolaze strani turisti i da se dive. Da ne uživaju samo u noćnom provodu. Taj noćni provod, zbog čega "strani turisti" najčešće svraćaju u Beograd, nekada nije bio moguć. U neka stara, nazadna vremena. Sada je drugačije. Nije nazadno. Pa kad nije nazadno, kako bi nazvali ovo današnje?

To što će Beograd još više da se izgrađuje ima svojih dobrih strana, ali, kao i sve drugo, i loše. Jedno bez drugog ne ide. Kako to, pitaće se mnogi! Srbija nema dovoljno para da bi svima mogla da udovolji. Sredstva su ograničena. Limitirana, ako to bolje zvuči. I sada, ako uzmeš jednome, nemaš za drugoga. Lepo je, na primer, ako Beograd bude gradio metro od tamo nekog Ripnja. Ipak, metro mnogo košta.

Mi koji živimo u Aleksincu ne žudimo za metroom. Naš prioritet je Barski most u Žitkovcu. Potpuno je truo, iako ga popravljaju svake nedelje. Uskoro nećemo moći ni pešice da ga pređemo. Biće gore no u Mološevo doba. Tada su makar skele koristili. Trulo, odnosno propalo je i kod Moravskog mosta. Baš ispred motela. Rupa do rupe. Pa kod "Gramera", isto. Hoće li preskočiti neka para iz predviđenih i obećavanih velikih beogradskih radova za možda jedan parking u Aleksincu? Ne bi smetalo da se sagradi i bar jedan javni toalet u gradu od 17.000 stanovnika. Živimo u dvadeset prvom veku. Da ne bi obale Moravice i zaleđina stambenih zgrada vršile ulogu javnih nužnika!

Srbi su skroman narod. Toliko skroman da ga možeš zadovoljiti i jednom pljeskavicom. Uz sok i provod u autobusu. Skromnost je, dakle, vrlina. Ono što ne valja kod nas je zavist. Srbin ne voli boljeg od sebe. Naš čovek ne trpi tuđi uspeh. Taman jednom da se plasiramo na neko takmičenje, odmah smenjuju trenera. Najboljem igraču oduzimaju kapitensku traku.

Tako svuda. Najbolji režiser trideset godina ne snima filmove. Knjige objavljuju prosečni. Galerije pune osrednjih autora. Uopšte, zapošljavaju se samo podobni. Srbin voli poslušnog, umiljatog. Takav ne samo da dve majke sisa, već su mu sva vrata otvorena. U javnim preduzećima, za stručno usavršavanje, sve do doktorskih titula, vrata konzularnih predstavništava, skupštinskih zdanja, i tako dalje, i tako širom. Čak i u višečlanim porodicama roditelji su bolećivi prema najgorem detetu. Njega pomažu, štite, ugađaju mu. Nauštrb onog sposobnog, vrednog i marljivog. On je sposoban, pa će da se snađe, pogrešno se rezonuje.

I ti najbolji, pošto imaju ponos, dostojanstvo, kičmu jednom rečju, snađu se tako što odlaze iz ove zemlje. To je ono najtrulije u ovom društvu. Sve što vredi, beži iz Srbije. Izuzetak su jedino političari. Srbi uvek, na svim izborima koje sam zapamtio, uvek su birali najbolje. Stoga, verujem, jedino političari ne odlaze nikuda iz Srbije!

Miodrag Tasić