Vera, Nada i Ljubav Milana Petkovića

Nije prošlo niti godinu dana, a Milan Petković nas je počastio svojim novim, remek delom, koje je rezultat relevantnog procesa rapidnog progresa unazad 2-3 godine.

Od "Odraza" (2013) do prošlog "Utočišta" (2014) u kojima je tražio idealno sklonište, pronašao je sebe i svoj mir koji dolazi nakon brojnih ljudskih frustracija, tragedija, kojekakvih manipulacija i neželjenih pojava u svakodnevnici. Pomiriti se sa situacijom, sagledati stvari onakvima kakve jesu, ne basati se s kurentnim svinjarijama i ne ulaziti u nepotrebne konflikte. On je svojom muzikom na ovome četvrtom albumu (prvi je bio Milan Petković Trio "Muzička kutija", 2012) zagazio u ogroman transcedentalan prostor koji je abnormalno širokih vidika poput kosmosa i otvara neslućene mogućnosti mašte i percepcije, duha i slobode ljudskog uma koji je ionako previše zatrovan besmislicama.

On ne sanjari poput lunatika i nekog zanesenog romantika, iz njegove muzike dopire neverojatan mir iz plemenitog srca i duše, naprosto romansa kakva se dešava možda jednom u životu. Svakako, ako ste barem delimice upućeni u njegov dosadašnji rad, isključivi je instrumentalista kome nikakav libreto nije potreban, budući da naslovi od samo 3, veoma dugačke, kompozicije iznad 20 minuta govore sve o senzualnošću unesenom u njih.

Poeta je na klavijaturama koji razgrađuje jedan lajt-motiv senzibilnošću najlaganijeg džez muzičara u idealnom 'mudi' stanju s okusom pozitivno nabijenog bluza, što, pri tome, osim fino izabranih boja klavijatura, i dalje koristi živi bubanj, basove, unakrsno isprepletene melodijsko-improvizacijske linije, a nakon dužeg vremena ovde se priključio i gost, tačnije gošća - Valentina Stanojević na flauti.

"Vera", "Nada" (čak 28 minuta) i "Ljubav" su kompozicije koje svojim proporcijama odgovaraju nekim ekvivalentima starih Pink Flojd, Tengerin Drim, Brajan Enoa i simfo/avangardne rok/ambient scene 70-ih, a pasažima Dejvid Silviana i novije sinematik-pop produkcije s ejsid-džez prizvukom, koji posebice dolazi do izražaja u naslovnom komadu, s kompleksnim dizajnom u kome se pronađe i natruha d'n'b ritmike, soft-roka, a i elektronskih efekata nalik na disonantni skreč. Odnosno, spram prethodna dva albuma razvio je suptilnu koordinaciju da se ne učahuri u džezz ambijentu otpre 40-tak godina, ipak tada nisu postojale ovakve elektronske mogućnosti kao danas. Možda bi tada s ovime materijalom bio daleko bolje prihvaćeniji i prepoznat kao veliki avangardist, no opet je pitanje kako bi se uspio probiti s ovakvom muzikom u eks-Ju diskografiji, gde su atipični izvođači i autori bivali marginalizirani, poput Igre Staklenih Perli, pokojnog Reks Ilusiva, ili još jednog nedavnog pokojnika Tomaža Pengova, čiji je debi album snimljen u kupaonici.

Ne ulazeći u ama baš nikakve specifične žanrove, "Nada" je sjajan primer izgradnje velikog autora koji je pobegao od klišea i s gotovo obe noge pre se nalazi u modernoj klasičnoj muzici koja još uvek ima određenih pop elemenata, s obzirom na uglavnom lagane 1/1 ritmove s ponešto trip-hop figura, nego li u standardima obrazaca poput post-roka, kraut ili spejs-roka s kojima bi delomično mogao biti uspoređivan.

Nezaobilazne figure su i folk motivi, mnogo dilej, dab i riverb efekata, koji su sastavni delovi celine, ali džez improvizacije, koje se ovijaju lenjo, tromo i suptilno, nikako nisu drone apstrakcije i nekadašnje Flojdovsko eksperimentiranje s manipulacijama.

Spomenuta Valentinina flauta čini posebno elegantan psiho štih u "Ljubavi", uranjajući u pravi psihodelični lelujavi drift, a album obiluje melankolijom, setom i sjajno izglancanim zvučnim kulisama, stvarajući priko potrebnu ljudsku suštinu za te 3 osnovne emotivne stvari - veru, nadu i ljubav.

Ne znam da li ih je Milan našao u životu, ali s ovim delom jeste.

Naslovi: 1.Vera, 2.Nada, 3.Ljubav
Ocena albuma [1-10]: 9
Izvorni tekst: http://terapija.net/mjuzik.asp?ID=22708