Kolumna Dragana Vesića: Mićun i bojkot

Velika mobilizacija građana, uz podršku međunarodne zajednice, srušila je Miloševića. Sada nema ni velike mobilizacije, a ni podrške moćnih, i zato se postavlja pitanje da li je bojkot, u ovom trenutku, smislen ili treba još malo sačekati. Opozicija ne može da dobije predstojeće izbore pod ovim uslovima, to je jasno, ali da li je bolje da je ipak ima u parlamentu ili da je nigde nema.

Bojkot je poslednje sredstvo, kad vam ne preostaje ništa drugo, i on ima smisla samo ako se ima strategija - dakle, šta posle? O tome govori i Mićunović. Naime, bojkotom se opozicija samoukida, osuđuje sebe na političko nepostojanje, na vaninstitucionalne aktivnosti jer je za njih je potrebna kritična masa koje nema. U institucijama - pre svega parlamentu - ma kako slabo one funkcionisale, politička manjina ipak učestvuje u političkom životu bez obzira što je u medijskom mraku, marginalizovana i satanizovana u režimskim ružičasto crnim medijima i što će uvek biti nadglasana od vladajuće većine (u kom to parlamentu na svetu, bio on i demokratski, opozicija vodi državnu politiku i odlučuje o važnim pitanjima?).

Nije bilo teško pretpostaviti da će Mićunovića, zato što je protiv bojkota, jedan deo opozicije, one ostrašćene, optužiti da "sarađuje s Vučićem". Svako ko proglašava izdajnicima one koji drugačije misle, u ovom slučaju, koji ne misle da je bojkot dobro rešenje, uopšte se ne razlikuje od onoga koga želi da skine s vlasti - to je ista mentalna matrica.

Ista ona koja je Sašu Jankovića, čoveka bez harizme, promovisala u božanstvo i govorila da je Vuk Jeremić isto što i Vučić: Srbi vole vođe, i vole da svojim vladarima pripisuju božanska svojstva, da se klanjaju lažnim idolima i da u njima vide mesije bez obzira što se na kraju skaske uvek ispostavi da idoli nisu nikakve mesije nego bezdušni ortodoksni diktatori. "Mesija neće doći poslednjeg dana: doći će najposlednjijeg dana, onda kada više nikome ne bude potreban" - možda je Kafka bio u pravu.

Mićunović naravno zna da ovde gotovo da i nema institucija, ali stoji na stanovištu da je bolje za opoziciju da bude zastupljena u bilo kakvim institucijama nego da bude izvan njih. Možda Mićunović greši, možda je bojkot jedino rešenje jer su sva druga sredstva iscrpljena, možda i ne greši, ali on, kao i svaki građanin, ima pravo da kaže šta misli. Da li će ga neko etiketirati, stigmatizovati kao izdajnika, to samo govori koliko nam je demokratska svest niska i da se potlačeni ne razlikuju od tlačitelja. Da je poželjno misliti horski, da postojimo "mi" i "oni", da drugi misle umesto nas, a naše je da prihvatimo. U takvom redu stvari ne vidi se ni ono što je očigledno i jasno, a kamoli finese.

Ako nismo ni "mi" ni "oni", nego negde između, onda smo, zasigurno, izdajnici. To nije odlika partricipativne političke kulture, nije čak ni odlika podaničke nego parohijalne, stadne, i to je razlog za pesimizam da do bilo kakvih suštinskih promena, u skorije vreme, ovde može da dođe, a suštinske promene podrazumevaju promenu svesti jer bez te najteže promene, koja je neophodan uslov svih promena, nema ni suštinskih promena.

Ako se delimo na izdajnike i patriote, ako je svako ko ne misli horski izdajnik, onda nema promene; samo se uloge menjaju i sve ostaje isto: nema promena: postoji vlast i njeni podanici. Oni koji slepo slede i veruju, a ne misle. Idu za Vođom, ma kako se on zvao, bez obzira što je on slep, a da je slep saznaju kasno: tek kad ih odvede u provaliju, baš kao u Domanovićevoj satiri.

Sve dok je drugačije mišljenje izdajničko, i sve dok je na (s)ceni horsko, nema nam spasa; nema suštinske promene nego samo kozmetičke, a kozmetička promena je morbidna i izveštačena - kao kad šminkate lutku i mislite da je ona živa. Ako se ta svest ne menja, vladaće - kako Andrić kaže - "Duh nasilja i grube sile", znaćemo samo da budemo porobljeni i da porobljavamo druge odnosno one koji ne misle kao mi.

Jeste ovde institucija samo dekor, ali bi odgovorni političari trebalo da imaju jasnu viziju i strategiju ako se odluče za bojkot: bojkot radi bojkota ne znači ništa. Interesantno da su Mićuna još od devedesete lideri opozicije optuživali za saradnju sa režimom da bi posle oni sarađivali sa tim istim režimom.

"Ako nisi s nama onda si protiv nas"... to je staljinistički i titoistički rezon. "Ja se ne slažem sa vašim mišljenjem, ali ću do kraja braniti vaše pravo da ga iskažete". Ta Volterova sentenca, jeste univerzalna maksima svake demokratske rasprave i ogledalo razvijene politicke kulture i demokratske svesti.