Ko je Marija Montesori?

Marija Montesori (Maria Montessori) je rođena 31. avgusta 1870. godine u mestu Chiaravalle u Ankoni u Italiji. Otac, Alesandro Montesori je bio potomak plemićke porodice iz Bolonje, a majka Renilde Stopani nećaka čuvenog filozofa i naučnika Antona Stopani. Otac je bio veoma konzervativan, dok je majka bila liberalnijih stavova i uvek podržavala ćerku.

U doba kada je napunila 12 godina, 1882. godine, porodica se seli u Rim. Sa 14 godina Marija postaje veoma zainteresovana za matematiku i pohađa tehničku školu, u to doba uglavnom uobičajenu za mladiće. Roditelji joj predlažu da se školuje za učiteljicu, u ono vreme jedini poziv za ženu, ali ona odbija i odlučuje se za studije medicine. Posle duge borbe sa roditeljima i Univerzitetom, Marija postaje prva žena student medicine u Italiji. Ne samo da dobija stipendiju već se izdržava davanjem časova, odakle potiče njena ideja o neophodnosti rane ekonomske nezavisnosti i samostalnosti u razvoju.

 Po diplomiranju, dobija mesto pomoćnog doktora u Psihijatrijskoj bolnici na Univerzitetu u Rimu. Tokom posete ustanovama za poremećene osobe susreće se sa decom bez roditeljskog staranja, zapostavljenom i zanemarnom, koja su kasnila u razvoju. U želji da im pomogne, saznaje od čuvara da se deca posle svakog obroka bukvalno bacaju na pod u potrazi za mrvicama hleba. Stending opisuje značaj ovog događaja sledećim rečima: „Montesori je pogledala po sobi i videla da deca nemaju nikakve igračke niti bilo kakve predmete – da je soba potpuno prazna. Nije bilo nikakvih predmeta koje bi deca mogla da uzmu u ruku, drže ili koriste. Montesori je u dečjem ponašanju videla potrebu za nečim što je drugačije i više od obične potrebe za hranom. Za ovu decu, shvatila je, samo je jedan put ka inteligenciji, a to je preko njihovih ruku. Instinktivno su ova deca tražila taj put na jedini raspoloživ način”. (Standing, str. 28).

Posmatrajući ovu decu, Marija Montesori dolazi do zaključka drugačijeg od preovlađujućeg: da je njihov problem pedagoške, a ne medicinske prirode. Veruje da se posebnim obrazovnim tretmanom njihovo mentalno stanje može popraviti i da mogu veoma da napreduju. Tako postaje zainteresovana za istraživanja koja su u ovoj oblasti već vršili francuski doktori Itard (Jean Itard) i Segen (Eduard Seguin).

Na pedagoškom kongresu u Turinu 1899. godine Marija Montesori govori o moralnoj edukaciji, iznoseći mišljenje da deca sa posebnim potrebama imaju isto, pa i veće pravo na obrazovanje od normalne dece. Kako je u Italiji ovo bila nova ideja, tadašnji ministar za obrazovanje poziva je da održi seriju predavanja koja se završavaju formiranjem Državne ortofreničke škole, pod njenom upravom u sledeće dve godine, do 1901. Tokom dve godine, u ovoj školi je edukovan veliki broj učitelja za socijalni metod posmatranja i edukacije dece sa posebnim potrebama.

Rad sa decom sa posebnim potrebama dovodi do ideje o pravljenju posebnih predmeta koje će koristiti. Ovi predmeti, kasnije modifikovani za potrebe zdrave dece, poznati kao Montesori didaktički materijali, napravljeni su sa ciljem unapređenja manipulativnih, čulnih i jezičkih sposobnosti. Ne samo da se inferiorni mentalitet ove dece razvio do neobičnog i neočekivanog nivoa, nego su neka od njih su naučila da čitaju i pišu tako dobro da su uspešno položila državni ispit za školsku decu. Ovo čudo je praćeno aplauzom, ali kako piše Marija Montesori: „Dok su se svi divili mojoj deci, ja sam razmišljala o razlozima zbog kojih su zdrava i srećna deca u normalnoj školi na tako niskom nivou razvoja, da se na testu inteligencije izjednačavaju sa mojim nesrećnim učenicima” (Standing, str. 30). Tako dolazi do ideje da će primena sličnih metoda sa normalnom decom razviti njihove ličnosti na iznenađujući način.

U to vreme je u Rimu postojao siromašan kvart pod nazivom San Lorenco (San Lorenzo). Po sređivanju ovog kvarta i izgradnji novih zgrada, tu se uselilo više od 1000 ljudi. Uskoro se pojavio problem sa malom decom koja su ostajala sama preko dana, dok su im roditelji bili na poslu a starija braća i sestre u školi. Vlasti su odlučile da sva deca provode vreme na jednom mestu i krenule u potragu za nekim ko bi ih čuvao. Neko od nadležnih, videvši članak Marije Montesori u novinama, predlaže da njoj deca budu poverena i ona pristaje. Prostorija je, zbog nedostatka finansijskih sredstava umesto školskim opremljena nameštajem prilagođenim ustrastu ove dece – stolicama, stolovima i foteljama, što će se pokazati kao ključan faktor za razvoj dece, a didaktički materijal donosi Marija Montesori. Evo kako ona opisuje ovu decu na početku rada: „Šesdesetoro plačljive, uplašene dece, toliko stidljive da je bilo nemoguće izvući iz njih ijednu reč, bezizražajnog lica, praznog pogleda ... jadna napuštena deca odrasla bez ičega što bi im stimulisalo mozak ...” (Standing, str. 38). Dogovoreno je da deca budu poverena na čuvanje devojci koja će, po uputstvima Marije Montesori, pokazivati kako se radi sa Montesori materijalom.

„Dečja kuća” je počela sa radom 06.01.1907. godine. U sledećih šest meseci, tokom kojih su primenjivanje vežbe praktičnog života i edukacija čula, desilo se ono što su mnogi smatrali čudom. Evo opisa Marije Montesori: „Dala sam se na posao, kao seljanka koja, pošto je sačuvala kvalitetno seme kukuruza nalazi plodno tle na kome ga može slobodno posaditi. Ali pogrešila sam. Jedva da sam okrenula grumen mog polja, kada sam našla zlato umesto pšenice; grumen je otkrio dragoceno blago. Nisam bila seljanka kakvom sam se smatrala, već pre Aladin koji je ne znajući, u rukama držao ključ skrivenog blaga” (Standing, str. 39).

Šta je bilo ovo skriveno blago koje se odjednom pojavilo? Normalne osobine detinjstva, do tada sakrivene iza devijantnog ponašanja dece. Marija Montesori je otkrila da deca poseduju kvalitete različite od onih koji im se obično pripisuju. Izgledalo je da je oslobođen viši oblik ličnosti i da se rodilo novo dete. Aladinova lampa je bio Montesori materijal, prilagođen u potpunosti normalnoj deci, sa kojim su ona birala da rade spontano, za razliku od dece sa posebnim potrebama, koju je trebalo ubeđivati da sa njim rade.

Osnovne osobine ovog novog deteta bile su:
- mentalna koncentracija
- ponavljanje vežbe
- ljubav prema redu
- sloboda izbora
- ljubav ka radu umesto igri
- neprimenjivanje kazne i nagrade
- ljubav ka tišini
- odbijanje slatkiša
- osećaj ličnog dostojanstva
- „eksplozija” pisanja
- otkriće čitanja
- spontana samo-disciplina.

Ona se brinula o nabavci potrebnih materijala za igru i učenje te njihovom napredovanju. Prostorije je namestila i opremila tako da decu potiču na vežbanje svih čula i omogućuju im nesmetano kretanje. Deca su slobodno mogla sama birati aktivnosti i materijale. Svi materijali osmišljeni su tako da imaju samokorekciju, tj. Dete na kraju procesa učenja putem materijala može samo ustanoviti je li uspešno izvršilo zadatak ili ne. Maria Montessori je primetila kako deca samoinicijativno počinju uzimati materijale i tražiti pribor te čak po nekoliko puta ponavljaju jednu radnju (na primer čišćenje svoje obuće). Primetila je i to kako deca nakon uspešnog rešavanja problema s nekim materijalom, još duže vreme rade s istim i opet nanovo ulaze u proces učenja. S obzirom na postignuti uspeh, obrazovane majke inzistirale su na uvođenje upoznavanja sa čitanjem i pisanjem u plan rada «dečije škole». Bio je to početak programirane nastave. Materijali su kreirani tako da dete mora savladati lakši nivo kako bi prešlo na teži.

1909. objavljuje knjigu «Il metodo» koja je ubrzo prevedena na dvadesetak jezika. Iste je godine počela privatno poučavati dve grupe dece od šest do osam godina gde je istraživala mogućnost primene nastalog didaktičkog materijala u kombinaciji sa svojim metodama odgoja i obrazovanja i na školskoj populaciji.

I sama Marija Montesori je bila iznenađena ovim otkrićima. Ali čudo nije dugo ostalo skriveno. Počelo je da se priča o dešavanjima u kvartu San Lorenco i druga Dečja kuća je napravljena u drugoj zgradi. Tu se čudo ponovilo. Uskoro su počeli da dolaze posetioci, prvo iz Italije pa iz drugih zemalja, da posmatraju decu i uvere se svojim očima. Prva Dečja kuća u Londonu je otvorena 1918. godine, gde se isto desilo. Vesti se prenose u Ameriku i na druge kontinente. Dečje kuće se osnivaju u Engleskoj, Australiji, Rusiji, a među posetiocima iz svih krajeva sveta našla se i Tolstojeva ćerka.

Poziv iz 1914. godine da se preseli u Ameriku, gde bi vodila Dečju kuću, Marija Montesori odbija. U Ameriku odlazi sledeće godine, radi serije predavanja, kao gost Tomasa Edisona i američkog Montesori društva čiji je predsednik bio Graham Bel. Prvo predavanje održano je u Karnegi holu za preko 5000 ljudi. Kako je u toku bila Svetska izložba u San Francisku, napravljena je soba sa staklenim zidovima u kojoj se nalazilo Montesori odeljenje, pod upravom Helen Parkharst (Helen Parkhurst) koja se obučavala uz Mariju Montesori. Oko staklenih zidova nalazile su se stolice sa kojih su zainteresovani posetioci posmatrali decu. Deca su dobila jednu od dve zlatne medalje dodeljene na Svetskoj izložbi.

Svoj aktivni rad nije obustavila ni tokom Prvog svetskog rata, a 1929. zajedno sa sinom Mariom osniva međunarodno udruženje «Association Montessori Internacional» koje se i danas bavi razmenom stručnjaka i osposobljavanjem učitelja i roditelja.

Pred Drugi svetski rat Marija Montesori se sa sinom seli iz Italije, prvo u Španiju, Holandiju, pa u Indiju, gde se bavi pisanjem, predavanjima i obučavanjem budućih Montesori učitelja. U toku sledećih godina putuje širom sveta držeći predavanja i međunarodnu obuku. Istovremeno nastavlja sa istraživanjem i pisanjem novih knjiga, na temu razvoja deteta od rođenja do 3 godine, primene Montesori pedagogije na školsku decu u čemu aktivnu ulogu ima sin Mario i razrade metoda za predškolsku decu. Ideja o školi na Montesori način podrazumeva dalju primenu osnovnih principa, nešto izmenjenih u skladu sa potrebama novog razvojnog perioda deteta od 7 godina.

Rat kao surova realnost postakao je razmišljanje Marie Montessori o tome kako kroz vaspitanje i obrazovanje dostignuti predispozicije za trajni svetski mir. Analizirala je osnovne probleme čovečanstva i društva u potrazi za načinom rekonstrukcije ljudskog društva i vaspitno-obrazovnog sistema kojim bi se osigurao mir na temelju moralnih reformi. Njena tadašnja razmišljanja i ideje obedinjeni su u knjizi «Upijajući um».

Aktivan borac za mir u svetu i pravo dece na obrazovanje, Marija Montesori učestvuje u radu UNESKO-a. Za Nobelovu nagradu za mir je nominovana tri puta, 1949., 1950. i 1951. godine, a 1949. godine dobija u Francuskoj Legiju časti, jedno od brojnih priznanja koja su joj dodeljena tokom života.

Umire 1952. godine u Holandiji, gde je i sahranjena.
Epigraf na nadgrobnoj ploči odraz je njenih nastojanja za života:

«Molim decu koja su puna snage
da se ujedine sa mnom, kako bi se
uspostavio mir u čoveku i svetu.»