Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Kada je David ubio Golijata

rss

31.10.2015.

Vojskovođe Izrailja su rekle: „Golijat je toliko veliki da ga ne možemo pobediti“
David je rekao: „Toliko je veliki da ga ne mogu promašiti“

Kada je David ubio Golijata

Za ovu staru jevrejsku poslovicu, srpski vojnici, seljaci, trećepozivci, sigurno nisu čuli. No, to im nije smetalo da je primene u jednoj od najinteresantnijih bitaka u istoriji.

Nakon povlačenja posle Bitke na Mačkovom kamenu, srpska vojska se našla u bezizlaznoj situaciji. Kao usud, svet je saznao za vest o časnom porazu hrabre i ratoborne male Srbije, koja više nije imala ni vojnika ni municije. Ratnici su napuštali svoje jedinice, kako bi spasavali sopstvene porodice u zbegu, a iza kojih je nadirala kaznena ekspedicija Austrougarske vojske, pustošeći sve ispred sebe – ubijajući žene, decu i starce i fotografišući se pored njihovih leševa. Tih dana, u Zagrebu, lepljene su ironične umrlice sa natpisima da je Srbija upokojena, dok su to teško podnele ožalošćene Rusija, Engleska, Francuska i Belgija. Hrvatska jedinica, u okviru Austrougarske vojske, popularno nazvana „Vražja divizija“ načinila je takva zverstva, da se u kasnijim sećanjima, pričalo o svedočenju jedne starice, koja je rekla da su najgori krvnici „oni koji govore našim jezikom“ misleći na vojnike hrvatske jedinice.

Međutim, ono što je izazvalo radost u Zagrebu i Beču, ubrzo se pretvorilo u sramotu velike, snažne i dobro opremljene Austrougarske monarhije. Takozvana „Šetnja kroz Srbiju“ pretvorila se u „Bežanje od Srba.“

Najveći krivac za njihovu sramotu upravo je srpski general Živojin Mišić, sigurno najistaknutiji i najbolji vojskovođa moderne srpske istorije. Zbog svojih stavova, često svojeglavih i samouverenih, nikada nije bio u milosti prestolonaslednika, čak je penzionisan, međutim zahvaljujući briljantnom umu, i vojničkim karakteristikama, nekoliko puta su ga vraćali u vojsku, jer je njegova pomoć bila preko potrebna.

U trenucima, kada je srpska vojska potpuno razbijena, kada se razmišljalo o kapitulaciji, Mišić odlučuje da krene u povlačenje, kako bi konsolidovao vojsku i napravio kontraudar. Njegova odluka naišla je na snažno protivljenje srpske komande, počev od načelnika general štaba Radomira Putnika, pa do samo prestolonaslednika, koji su smatrali da je to jedan bizaran postupak koji će potpuno uništiti vojsku.

Vojvoda Živojin Mišić

Danas se, poput anegdote, prepričava razgovor između Mišića i Putnika, u koji se umešao i sam prestolonaslednik, izdajući naredbe generalu Mišiću, kojem je u glavi bila samo jedna zamisao – da povlačenjem odmori vojsku i krene u snažan protiv napad kojim će slomiti neprijatelja. Bez obzira na vojnu hijerarhiju, bez obzira na naredbe, Mišić jasno i samouvereno saopštava da će izvesti kontranapad, jer je to njegov dug prema narodu, pa se nakon skoro dva časa ubeđivanja, Vrhovna komanda odlučuje da popusti samouverenom generalu, koji je već unapred izjavio da ga nijedna odluka komande neće naterati da odustane.

Ipak, ako se sagleda situacija na frontu, verovatno niko, osim Mišića, nije verovao u uspeh operacije, a čak ni danas, kada se Kolubarska bitka izučava, iznova se postavlja pitanje kako je moguće da se na tako velikom prostoru i sa tako malo sredstava izvede tako velika pobeda.

Nakon odluke da se Prva armija povuče, nakon dugog ratovanja, srpski vojnici dolaze do preko potrebnog predaha, a Mišić u svom dnevniku piše:

Ima trenutaka kada i najhrabriji beže, ali se ispravnim odlukama poljuljani duh i samopouzdanje trupa može vratiti. Inače, loše vojničke osobine: inat, nepokornost i tvrdoglavost, kod srpskog vojnika mogu se pretvoriti u oružje pobede.“

Već nakon dva dana, starešine sa položaja obaveštavaju Mišića da se među odmornim vojnicima čuje pesma i igra kolo. Duh jednog hrabrog naroda nije slomljen. Dovoljno za početak. Ipak, tih dana, dolazi još dobrih vesti, međutim samo kao privid.

Posle upornih molbi Srbije, Francuska odlučuje da proda srpskoj vojsci granate za topove Šnajder, koje stižu iz Grčke, ali se na kraju ispostavlja da je ta municija odgovarajuća za drugi tip topova, pa je svaka granata prvo morala da bude rastavljena, a čaura skraćena na strugu, pa su sve iznova sastavljane, što je označilo gubitak vremena. Za to vreme, komandant Austrougarske balkanske vojske, Oskar Poćorek furiozno ulazi u prazan Beograd, gde priprema paradu za generala Franka i govori o konačnom padu Srbije.

Međutim, 3. decembra snažna artiljerijska vatra budi Austrougare iz bezbrižnog sna, pa počinje konačna bitka za Srbiju – Kolubarska bitka.

Prva armija, pod komandom Živojina Mišića, kreće u silovit napad, dok ostale srpske armije nemaju toliko uspeha, ali za sebe vežu austrougarske trupe, što Prvoj armiji daje prostor za ofanzivu. Iako Poćorek forsira generala Franka da krene sa severa, mogućnost da se zaustavi srpska vojska bivala je sve manja. Čete staraca, trećepozivaca, bez uniformi, kretali su se sa vojskom i svesno se žrtvovali za otadžbinu u borbama koje su prema pričama prevazilazile sve što jedan ljudski život može da podnese. Gubici na obe strane bili su ogromni, a u mnogim momentima dolazilo je do borbe prsa u prsa, gde su srpski vojnici, i pored umora zabeležili pobede. Nemajući kud, Poćorek naređuje povlačenje, koje se pretvara u beg. Po pričama učesnika borbe, slike koje su austrougarski vojnici ostavili za sobom su strahotne i za Srbe. Naime, toliko su se brzo kretali u povlačenju da su za sobom ostavljali ranjenike, koji su zapomagali i molili za život, zatim ubijene konje, topove, municiju, što dosta govori o efektu iznenađenja koji je general Mišić protivnapadom proizveo.

 Pavle Evgenije Jurišić – Šturm

U međuvremenu Treća armija Pavla Jurišića Šturma počinje ofanzivu sa mnogo uspeha, armija pod komandom Stepe Stepanovića odnosi važne pobede kod Čoke i Lazarevca, dok Mišić nastavlja neprestane udare prema Šapcu. Shvativši da je Srbija izgubljena, Poćorek odlučuje da brani Beograd, ali vojvoda Putnik je predvideo ideju taktički slabijeg protivnika, pa se napad srpske vojske bazira ka Beogradu. General Franko, koji je u Beograd došao da proslavi pobedu, javlja svojoj komandi da je stanje toliko kritično da je odbrana srpske prestonice potpuno nemoguća.

U noći između 14 i 15. decembra, Poćorek je povukao svoju vojsku preko Save u Srem, što je označilo potpuni poraz nekoliko puta brojnijeg neprijatelja.
15. decembra, tačno u 10:45h, nije postojao slobodan austrougarski vojnik u Srbiji. Zarobljeno je 43 000 vojnika, 393 oficira, a zaplenjena je velika količina municije, topova, automobila i konja, dok je na austrougarskoj strani od 300 000 vojnika, čak njih 273 000 izbačeno iz stroja, dok su srpske trupe od 253 hiljade vojnika imale 130 hiljada izbačenih iz stroja.

Nakon Kolubarske bitke koja je snažno odjeknula u Evropi i svetu, nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. Iz kolubarskog vrela crpiće, tokom čitavog jednog veka, gordu hrabrost za najveće bitke“.

Kolubarska bitka je u istoriji ratovanja jedini primer gde se vojska koja je uništena, za kratko vreme reorganizovala i prešla u kontraofanzivu nanevši neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo Prve armije i koncentrisanog udara na Šestu armiju, razvučenu na širokom frontu, izučava se na vojnim školama širom sveta, kao primer maestralnih ratnih veština.
Naravno, posle svake bitke slede nagrade i kazne.

General Živojin Mišić, zahvaljujući briljantnoj operaciji, unapređen je u čin vojvode, dok je general Oskar Poćorek završio svoju vojničku karijeru, a ne njegovo mesto došao je nemački feldmaršal August fon Makenzen.

Oskar fon PoćorekIpak neke reči, čak i od neprijatelja, ostaju zauvek zabeležene u istoriji srpskog naroda. Naime, Oskar Poćorek, čovek koji je Srbe nazivao uzgajivačima svinja i koji je odgovoran za najveća zverstva u Velikom ratu, nakon Kolubarske bitke izjavio je:
„Produženje ofanzive u Srbiji prekinuto je, nažalost, pre postignutog cilja, jer je srpski protivudar bio toliko jak, da se 15. i 16. korpus nisu mogli održati“.
U tom trenutku jedan od bečkih generala poručio mu je da bi bilo časnije da umesto penzije izvrši samoubistvo.

Odgovor Poćoreka bio je sledeći:

„Hoću, ubiću se, ali tek onda kada neki drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku“.


www.slavisapavlovic.rs

Komentara: 0


# Beograd veliki rat Marko Jovanović dr Slaviša Pavlović Živojin Mišić kolubarska bitka
@MarkoodMorave @pavlovic9 @



 

[ Dodaj komentar ]