Island

Naime, Island je podneo zahtev za prijem u Uniju u jeku poslednje ekonomske krize, računajući, naravno, da će, kada država bude primljena u tu elitnu družinu, imati neke vajde od toga. Zapadni svet je racionalan. Čini samo ono od čega ima koristi. Međutim, u toj Evropskoj uniji kolo vode neki drugi Zapadnjaci. I oni se vode sopstvenim interesima. Jer na Zapadu, i uopšte u kapitalističkom svetu, koji Zapad oličava, važi osnovna maksima: nema besplatnog ručka! Dakle, ništa nije na poklon. Čak i kada tobože udele neku crkavicu, da te kao pomognu, pošto su humani i žale te zbog poplava, suše, zbog tvoje uništene ekonomije, zbog epidemija, i ko zna čega još, nešto stoji u pozadini. Otvori oči. Ako dele lekove, možda im je prošao rok upotrebe. Hrana, koju ti poklanjaju, moguće da je genetski modifikovana. Seme povrtarskih kultura, koje su dali besplatno, biće da je poklonjeno da unište tvoje institute koji proizvode daleko kvalitetniji semenski materijal! Da ne govorimo o „slobodnoj trgovini“ i raznim kvotama o ograničavanju proizvodnje određenih produkata. Recimo, nateraju te da uvoziš mleko iz Unije, iako ne znaš šta ćeš ni sa svojim mlekom. I tako ti unište stočarsku proizvodnju. Posle si njihov!

I baš na tom polju naišli su na tvrd orah. Prijem Islanda u Evropsku uniju otegao se u nedogled. Doduše ne kao kod nekih drugih udvoričkih država, ali opet mnogo. Potom, Island je bio u velikoj krizi 2009. godine. U međuvremenu su popravili ekonomiju i više im zaluđivanje s briselskom birokratijom nije ni potrebno. I treće, ključno, Evropska unija je htela da uvede kvote Islandu za ribarstvo. Njihovu najvažniju privrednu granu da ograniče. I tu nastaje razlaz.

Island je ostrvska država na krajnjem severu Evrope. Između Grenlanda i Norveške. S više od sto hiljada kvadratnih kilometara površine i neznatnih trista i kusur hiljada stanovnika na tom prostoru, u surovim klimatskom uslovima, Island je danas poželjna destinacija za život mnogim ubogim Evropljanima s juga kontinenta. Islanđani su ponosan i čvrst narod. Vekovima je živelo stanovnoištvo u oskudici, izloženo velikoj hladnoći, dugim i oštrim zimama i vrlo kratkim letom. Tako se izgradio otporan narod. Islanđani otimaju od prirode ono što mogu dobiti. Poljoprivreda, prilagođena klimatskim uslovima, lov i ribolov. U novije vreme i moderne tehnologije. Sve u svemu, narod navikao da živi i da opstaje u ne baš gostoljubivoj prirodi, da se bori i da ne očekuje pomoć ni od koga.

Islanđani poseduju dostojanstvo, integritet, što bi se kazalo modernim rečnikom. Dakle, njima ne treba strana pomoć, saveti filantropskih institucija poput MMF-a, Svetske ili Evropske banke, eto, ne žele ni Evropsku uniju. Ljudi navikli da žive od svog rada, da im niko ne nameće svoja rešenja, nikome da se ulaguju, snishodljivo da se cerekaju, navodno ćaskaju s partnerima, da im neko sa strane deli lekcije. Ovakve stvari karakteristične su za banana države, u kojima rukovodstvo nije sposobno da vodi državu, gde škole i znanje ne igraju nikakvu ulogu, jer se diplome kupuju na kilo, gde je sistem ogrezao u korupciju i kriminal. I, zbilja čudno, ove i slične pošasti karakteristične su za neka društva u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i jugu Evrope. Tamo gde je klima povoljna, gde se sve rađa, narod trpi. Mnogi nemaju ni za pristojkan ručak. S druge strane u najgorim klimatskim oblastima, na severu Evrope, na Islandu, u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Kanadi, narod je navikao da se bori, da stvara, da koristi ono malo što mu je priroda podarila. Ljudi tamo ne očajavaju, ne hule na Boga i na sudbinu, ne očekuju poklon od rođaka gastarbajtera, ne nadaju se povoljnom kreditu od svetskih lihvara koje će njegovi praunuci da vraćaju. I dobro paze kome poveravaju vlast. U ozbiljnim državama predstavnici vlasti moraju da budu bolji od prosečnog glasača. Podrazumeva se da samo bolji, to jest najbolji, može da povede društvo napred. Da predstavnici vlasti moraju biti pošteni, skromni, čestiti, u skandinavskim zemljama predstavlja aksiom.

Možda bi narodi neuspešnih i posrnulih država mogli da razmisle o soluciji da pozovu stručne ljude iz Skandinavije da preuzmu njihove zemlje. Da im povere vlast makar za vreme jednog izbornog mandata. Najčešće je to četiri godine. Još ako njihovu vlast čine političari koji su decenijama na rukovodećim mestima, koji su promenili sve moguće funkcije a nigde ništa nisu ozbiljno postigli. Takvima se treba zahvaliti. Nije skupo i dalje da ih plaćaju, samo ništa da ne rade. Bar ne mogu  više da upropašćuju. Pa neka upravljaju oni koji su sposobni i koji znaju. Ako mogu sportski klubovi da angažuju proverene sportiste, industrija kvalitetne menadžere, banke savetnike, medicina najuspešnije lekare iz sveta, zašto ne bi doveli i proverene političare. A glasači, narod tih upropašćenih država, ako ne želi više da ga lažu, da naseda više obećanjima koja se ne mogu ispuniti, da ga i dalje ne vuku za nos, neka se zahvali svojima i neka zamoli strance da im upravljaju državom. Ali poštene i dobronamerne strance. Ne one koji nisu čestiti a vladaju. Istina, iz senke, ali senka je toliko dugačka i vidljiva da se ne može sakriti ko u stvari drži konce, a ko je marioneta!

Miodrag Tasić