Ima li ko da brani ćirilicu?

Tako su nestali etrursko pismo, britanski ogam, britanske rune, skandinavske rune, germanske rune, mađarske rune, glagoljica, ćirilica, gotica, iločko pismo na Filipinima, pismo sa Uskršnjih ostrva, slikovna pisma raznih naroda Latinske Amerike, itd. Austrijski dvor je Srbe prisiljavao da napuste ćirilicu i prihvate latinicu, da bi ih odvojio od pravoslavne Rusije i da bi olakšao njihov prelazak na uniju. Iskorenjena je ćirilica kod Poljaka, Čeha, Slovenaca, Hrvata, Dubrovčana. Rumuni u Austro-Ugarskom carstvu su 1860. godine podmićeni od strane dvora da napuste ćirilicu i pređu na latinicu, i za uzvrat im je omogućeno da imaju samostalnu pravoslavnu crkvu.

Karađorđevići su zanemarivali ćirilicu i forsirali latinicu da bi pokazali svoje „jugoslovenstvo“. Komunisti u Jugoslaviji su prešli na latinicu da bi pokazali da su „raskrstili sa velikosrpskom buržoazijom“. Godine 1954. doneli su Novosadski „dogovor“ koji je imao za cilj iskorenjivanje ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom. Posle raspada Jugoslavije nove vlasti u Srbiji nastavljaju iskorenjivanje ćirilice da bi pokazale „distancu od Rusije“ i obezbedile „propusnicu za Evropu“.

Sedamdeseta je godišnjica Pavelićeve zabrane ćirilice. Dve godine kasnije Broz nju nije otvoreno zabranio, nego je na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu postavio samo latiničke parole. Srpskim komunistima je to bio dovoljan mig za zatiranje ćirilice, i istrajavali su na tome do danas, kada se u Srbiji sprovodi neobjavljeni državni program latinizacije kao najvidljiviji način njenog rasrbljavanja.

Danas se oni drugačije zovu, ali su podjednako nemilosrdni u brisanju srpskog pisma, iako se narod na referendumu za Ustav 2006.g. opredelio za ćirilicu, pa član 10. Ustava glasi:

„ U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“

Očigledno je da se samo upotreba drugih jezika i njihovih pisama uređuje zakonom, ali je donesen neustavni zakon kojim se određuje šta se piše ćirilicom, a šta latinicom, pa je on postao glavna poluga države za njenu latinizaciju. Tim zakonom su predviđene kazne samo za neprimenjivanje latinice, iako je ugrožena ćirilica. Ustavni sud Srbije se već dugo ne oglašava o podnesenom zahtevu za ocenu ustavnosti tog zakona.

Već godinama od svih ćiriličkih naroda na svetu samo srpskom narodu njegova država nije omogućila da može nabaviti ćiriličke računare i ćiriličke mobilne telefone, te da na kupljenoj robi može videti svoje pismo.

Na delu je novi ogromni talas latinizacije. Evo samo nekih dokaza:

U školstvu Srbije počinje korišćenje neustavnog pravopisa u kome je i latinica standardno pismo srpskog jezika, iako to vodi nestanku ćirilice. Srpski lingvisti su, po partijskoj liniji, tuđe pismo i uveli u srpski jezik s ciljem da vremenom zameni ćirilicu, jer dva pisma ne mogu opstati u jednom jeziku.

Školstvo Srbije država snabdeva samo latiničkim računarima. Građani su doskora imali ćiriličke lične dokumente, a sada dobijaju latiničke. Posle podnesenog zahteva kroz tri meseca mogu se dobiti i ćirilički dokumenti. Umesto da je to pravilo i obaveza države, a izdavanje latiničkih dokumenata na izričit zahtev građanina (http://www.cirilica-beograd.rs/DOKUMENTA/110731_108/).

Država krši svoj Ustav i putem novih saobraćajnih tablica označenih slovima hrvatske latinice, iako je evropski standard mogla ostvariti primenom grčkog i bugarskog postupka upotrebe onih slova svog nacionalnog pisma koja u istovetnom ili izmenjenom značenju postoje i u latinskoj abecedi. Umesto toga obmanjuje se narod izjavama o „ usklađenosti srpskih tablica sa Evropom“, „zahtevima Evrope“, „ceo svet piše latinicom“(http://srbskacirilica.rs/Otvorena-Pisma/110831_113/).

Doskora je cela Srbija bila ukrašena fotografijama njenih lepih predela na velikim bilbordima uz ćirilički ispis, a odskora su nove fotografije uz hrvatsku latinicu.

Doskora su u Beogradu kartice za prevoz GSP-a bile ćiriličke, a sada su latiničke, i tim pismom se reklamiraju (http://album.cirilica-beograd.rs/index.php?/category/GSP).

U Srbiji je potpuni medijski mrak za sve što je srpsko, pa nijedne novine neće da objave ustavnu odredbu o pismu. Ali objavljuju laž da je bogatstvo imati dva pisma u jednom jeziku, i da su po Ustavu ravnopravne ćirilica i latinica. Šire je oni koji su školovani i plaćeni da čuvaju nacionalnu kulturu – lingvisti, univerzitetski profesori.

Ako država ne može da svoju teritoriju i svoj narod brani vojskom, tražimo da mu omogući odbranu čuvanjem sopstvenih kulturnih simbola, umesto da poseže za tuđim. Ćirilica je od neprocenjivog značaja ne samo zato što je Srbi baštine već hiljadu godina, nego i zato što kao jedino srpsko pismo čuva srpski jezik od onih na zapadnom Balkanu koji njime govore a dali su mu svoje ime. Čuva ga i od Evrope koja će uvek držati stranu Hrvatima i vremenom, kada Srbija još više oslabi, nametnuti Srbima hrvatsko ime jezika.

Naravno da je latinizacija pravoslavnih, ćiriličkih naroda, proces od geopolitičkog značaja po matrici: dokle je stigla latinica, stiglo je i unijatstvo (danas ekumenizam), a sutra će stići rimokatolicizam. Ovaj izgon ćirilice samo je nastavak stare politike sve većeg udaljavanja Srbije od ćiriličke Rusije.