Crkva tešička - Hram Uspenija Presvete Bogorodice

Sveštenik Milan St. Živković, paroh tešički u svom izveštaju od 24. decembra 1907. godine navodi:

,,Crkva Tešička, posvećena je Uspeniju Sv. Bogorodice, podignuta je u vizantijskom stilu 1838. godine na crkvištu. Zvonara je uz crkvu podignuta napred, nije zasebna. Turci su je obesvetili 1876. godine, i unutrašnjost uništili i konjicu smestili. Posle prvog srpsko-turskog rata obnovljena je i snabdevena svima iznova potrebama, od koga G. Episkopa, nigde zapisa nema o osvećenju. Podignuta je milostinjom okolnih sela na broju 20. Ovakav nadpis umetnut je i na spomen ploči. koja je nameštena po naredbi našeg Gospodina Episkopa, samo što nije umetnuto na ploči koji ju je ponovo G. Episkop osvetio, jer Zapisa nema a niko ne može sigurno utvrditi ime G. Episkopa, ni moj saparoh otac Dimitrije, ne može se opomenuti o ponovnom osvećenju, a posetio ju je po ratu prvi od Arhijereja Episkop negotinski G. Evgenije. Tražio sam od duhovne vlasti za ime G. Episkopa, koji ju je osvetio, pa nisam dobio. U arhivi crkvenoj nema nigde zapisa, niti ima Zapisa o temelju početka ni svršetka, jer su sve ovo varvari Turci, kao i protokole 1875. i 1876. uništili. Moj saparoh nesigurno tvrdi da je prvo osvećenje izvršio Mitropolit Petar.

U blizini hrama, postoje šančevi, podignuti u vremenu bombardovanja Beograda 1862. godine, još nisu porušeni. Bitke su bile u našem prvom srpsko-turskom ratu u okolnim visovima oko sela Tešice, Aleksincu i Veterniku.

Zvona ima 3. Odjejanja 2 para polovna. Prestolni krst sa raspjatijem, osobenu darohranilicu, Sv. putir sa darcima, knjige crkvene podpuno, i priličan broj svetovnih, a crkvenog sadržaja i časopisa, Sv. Plaščanicu, sve nabavljeno ranije, pre naredbe sadanjeg Gospodina Episkopa niškog. Četiri velika barjaka za litije, Sv. utvari i ostalo sve podpuno za službu. Ikonostas stari sa starim živopisom i nekoliko svetitelja na duvarima u prednjem delu crkve.''

U letopisu crkve jerej Goran Popović, paroh tešički, uneo je 11. februara 2000. godine podatke o podizanju crkve date na osnovu izvora iz Arhiva Srbije. On navodi:

,,Protoprezviter sreza bugar-moravskog, kako se srez nekada nazivao, prota Miloje Živković, iz svoga sedišta koje je bilo u Ljubešu, uputio je 9. jula 1837. g. Mitropolitu Srbije Petru Jovanoviću, pismo. U njemu je stajalo kako su se marta meseca te godine sreski kapetan i kmetovi sela u pomenutom srezu saglasili da sagrade crkvu u selu Tešici. No, u međuvremenu došlo je do novog dogovora da se crkva izmesti sa ranije dogovorenog mesta. U tom smislu su se 8. jula i konkretno dogovorili sa majstorima. Tek posle tog izvršenog dogovora, pozvali su ga (protu Miloja Živkovića - ZS) i saopštili mu o dogovorenom poslu. Njegov odgovor je bio da novo podizanje crkve bez arhijerejske molitve i blagoslova ne može biti, i da to ni jedan sveštenik ni nižeg čina ne može obaviti.

Pošto su ovo sve razumeli i shvatili oni su odgodili dogovoreni dolazak majstora za 23. juli a njega zamolili (protu Miloja Živkovića - ZS) da napiše pismo i zatraži prethodni arhijerejski blagoslov.

Na ovo pismo sledilo je mitropolitovo rešenje. Crkva će biti usred sela. Biće posvećena Uspeniju Presvete Bogorodice. Crkva se nalazi na parohiji jereja Marinka iz Nozrine, a sem njega crkvi će pripadati i jereji: Stojko, takođe iz Nozrine, i Milovan iz Grejača.

Šta se dalje dešavalo u ovoj godini ne znamo jer dokumenata o tome više nema. Izgleda da je posao zaostajao i da se tapkalo u mestu. Po nekima razlog tome bila je bolest a kasnije i smrt protoprezvitera Miloja Živkovića, te niko nije imao da rukovodi ovim poslom. Zato su se aprila meseca (1838. - ZS) predstavnici naroda uputili i prijavili u Kruševc,u ondašnjoj državnoj vlasti, magistratu, sa pitanjem šta dalje da rade.

Posavetovani u magistratu, 28. aprila 1838. oni su uputili dva pisma, molbe, na dve različite strane. Jedna je bila upućena mitropolitu Petru Jovanoviću, a druga knezu Milošu Obrenoviću.

U pismu od 25. aprila oni su ponovo molili mitropolita za dozvolu da izgrade crkvu na starom mestu - crkvištu u selu Tešici.

Prihvatajući njihovo mišljenje kao osnovano, kruševački protoprezviter Protić je u propratnom pismu mitropolitu toplo preporučio poslanike Stojana Popovića, paroha žitkovačkog i kmeta adrovačkog Marijana Tomića koji su ovaj zahtev nosili, moleći ga da izađe u susret njihovoj molbi.''

Molba upućena knezu Milošu glasi:

,,Njegovoj svetlosti, milostivejšemu gospodaru knjazu srbskomu Milošu Todoroviću Obrenoviću

Naroda Sreza bugar-moravskog
okružiju kruševačkog
- vsepodanejše prošenije

Nemajući veliku crkvu u Srezu našemu krome dve male crkvice, voznamerili smo obštenarodne žitelji Sreza bugar-moravskog, jednu veliku crkvu sozidati i tako izabrali smo mesto u selu Tešici na starom onde nalazećem se crkvištu, istu podići, čega radi našli smo i majstore i pogodili ij za 11.500 groša čaršiski i za sad; sabrali smo između nas 7.733 groša u gotovnosti. No, ne imajući jošt milostivejše na to odobrenije od vaše knjažeske svetlosti usuđujemo se s prošenijem ovim vašu knjažesku svetlost milostivejšeg gospodara oca blagodetelja našeg za takovo odobrenije vsepodanejše moliti, da bi nam takovo blagovolela vaša svetlost soizvoleti. Kako radi istog visočajšeg odobrenija, tako i radi izjavlenija vašoj svetlosti naše vernopodanejše rabske priverženosti i celivanja svetlog skuta, šiljemo mi između nas našeg paroha Stojana Popovića i kmeta Marjana Tomića iz Adrovca da isto vašoj svetlosti ustmeno soobšte, nastavlenije i milostivo odobrenije lično prime.

Vaše knjažeske svetlosti 28. aprilija 1838. vsepodanejše rabi narod Sreza U Srezu bugar-moravskom bugar-moravskog''

Putujući prema Beogradu Popović i Tomić su se našli u Kragujevcu 30. aprila, gde su predali knezu namenjeno pismo. Odgovor knežev istog dana, bio je brz i efikasan. U njemu je stajalo:

,,Našemu narodu Sreza bugar-moravskog Okružija kruševačkot naše ljubezno pozdravlje

U odgovoru na prošenije vaše ot 28. tek. kojim nam javljate da ste namerni u Srezu vašem u selu Tešici jednu cerkvu na starom cerkvištu podići i nas molite za odobrenije isto delo u dejstvije privesti. Mi ne samo što vam odobravamo ovo bogougodno delo, no pohvaljujući vašu revnost i userdije, prilikom ovom ukazano, šiljemo vam 1.000 groša na dar, da ij k vozdviženiju iste cerkve upotrebite.

U pročem pozdravljajući vas jesmo i pr.

V. No 1094. 30. aprilija 1838. (kopija)

U Kragujevcu''

Primivši ih u Beogradu, Mitropolit se saglasio sa željama koje su nosili, i dao im odobrenje da započeti posao mogu završiti. Kao rezultat daljeg rada na ovom bilo je i pismo koje je Mitropolit uputio Arhimandritu manastira sv. Romana Savi. U njemu je između ostalog pisalo: ,,da će biti nužno da jedno svješteničko lice višeg crkvenog stepena nužno osvješčeni pri polaganju temelja sovrši. Nemajući takvo lice ni blizu u našoj Eparhiji vručavamo ovo delo vama, odadviše što ste vi među tamošnjim narodom dobro poznati i uvaženi. Predajući vam takvo delo, preporučujemo da ga čini i blagodetno svršite.'' Istovremeno su mu data i dva zadatka. Jedan je bio da za tu priliku sakupi sve sveštenstvo iz sreza, a drugi je bio da pre osvećenja narodu pročita kneževu dozvolu a zatim njegov arhijerejski blagoslov. Takođe mu je preporučeno da narod tamošnji ,,obodri i snazi i snazi i revnosti u vazdizanju hrama''

U svom blagoslovu upućenom 3. maja 1838. g. svim žiteljima ovog sreza, mitropolit je između ostalog pisao: ,,... Ovu ste radost pričinili nam vi danas vazljubljena vo Hrista čeda, izjavivši nam črez vas poslanim blagoslovena Jereja Stojana Popovića i blagoizabranog kmeta Marjana Tomića, da već sad nameravate u selu Tešici podići novu crkvu na starom crkvištu, gde su oci vaši stari Bogu molitve prinosili. Pohvalno je bogougodno delo vaše. Zato pored visočajšeg dozvolenija Njegove Svetlosti Milostivjejšega Gospodara i Knjaza dajemo i naše k vazviženiju hrama nuždno pismo crkvenim propisano arhijerejsko blagoslovenije, da u ime Božije namereno delo vazdignenije hrama na starom cerkovnom mestu započeti možete. Tako imajući Knjažesko dozvolenije i naše Arhipastirsko blagoslovenije pritecite blaženi hristijani na dovršeniju namerenija vašeg i kad Bog dade, da to dovršite, a vi onda i o ukrašeniju cerkovnom postarajte se....''

Ubrzo iza toga sledio je i izveštaj o obavljenom poslu. U pismu upućenom iz Tešice 12. maja 1838. g. Arhimandrit Sava je javljao kako je izvršio čin osvećenja temelja. Pri tome je naveo i neke reči prisutnog naroda da je pošteno da za svoje mlađe, za našu decu učinimo, da se pod drvetom ne krste i venčavaju, i da se svi složno, ne štedeći trud, na radost svih nas crkvu podignemo.

Građenje crkve trajalo je skoro godinu dana. Petog marta 1839. novoizabrani namesnik namesto Miloja Živkovića, Stojan Popović obavestio je mitropolita o završenom poslu. On ga je istovremeno molio da odredi datum osvećenja crkve. Predlagao je da to bude na Uskrs, kada je i narod u većem broju okupljen. No ako tako ne može, da se odredi drugi dan. Istovremeno on je sećajući se mitropolitovih reči, uputio Stojka Stojanovića, paroha nozrinskog da nabavi potrebne stvari za crkvu, i molio da mu se u tome pomogne. Izvršavajući svoju obavezu Stojanović je od 9 - 16. marta za novu crkvu izvršio niz nabavki u Beogradu. Tako je od knjiga nabavio: Minej praznični i običan. časoslov, apostol, Jevanđelje. Zatim tu su bili i putir i kandila od čistog kalaja, pa kadife i pamučnog atlasa za odeždu, basme za stihar, zavese i trapezu, narukvice, epitrahilj itd.

Na dobijeno pismo, Mitropolit je 15. marta uputio namesnikuStojanu Popoviću odgovor:

,,U Beogradu 15. marta 1839. g. - Namesniku Bugar-Moravskog

- Videći iz pisma vašeg i čujući od Poslanika vašeg jereja Stojka da je crkva tešička za bogosluženije priugotovljena, dajemo pred vas i tamošnji narod Arhipastirsko Naše Blagoslovenije, da u njoj odpravlenije pravila i savršenije božastvene liturgije može. I budući je, blagoliko, da priugotovljnije tomu da li svješčeno lice, stepenom cerkovnim obličnije, to smo naredili, da Arhimandrig Romanski Sava saborno s jošt kojim svjaščenikom Antimis položi. Mi smo na taj konac Njemu Arhimandritu Savi, antimis i poslali zapovedivši mu, da takovij na veliki četvrtak položi. Vi ćete se starati, da sve što je k tomu nuždno spremno bude. A mi smo ovde, što ste naručili i što se tamo dobiti ne može nabaviti i pošiljući vam iste stvari priložimo i račun.po kontama, koje se kod nas nalaze i za koje ćete po onome računu ovo do Đurđeva dne novce prislati postarati se. Povodom ovim preporučujemo vašemu Blagovjenstvu, da vi imenom našim svjaščenicima, koji će crkvi Tešičkoj prinadležiti tu dužnost objavite, da oni pri rečenoj crkvi pravila redom obavljaju, službom ne prenebregavaju no neizostavno savršuju. Nećete propustiti nam koi će svjaščenici pri toj novopodignutoj crkvi biti. I kao što ćete na nji motriti da svu dužnost tačno savršuju tako ćete svagda i nastojati, da i ostali svjaščenici Vašeg Namestničestva činu svome ophode se, ispunjujući dužnosti svješčeničke tačno, provodeći život neporočno kako bi bili o brizi o stadu svojemu svakog dobrog dela. U slučaju da bi se koji u zvaniju neispravni našli, onakve ćete, ako vaša opominanija ne poslušaju, Nama objavljati.''

O činu osvećenja crkve Mitropolit je bio obavešten pismom sledeće sadržine:

,,Visokopreosvjaščenjejšij Gospodine,

Pročitajeno pismo vaše od 15. marta, primio sam, i tačno razumeo sam o vašeg naloženog mi predislavija, koje sam radosno u predrečenij dan t.j. u četvrtak izvršio, od činom odličnijeg svjaščenstva sabranog ovde, koje smo osvjaščenij Antimis s veselim blagoslovom u Tešičku crkvu, pri mnogočislenim narodom u istoj crkvi položili, i po glasu Trebnika upravljali se, pri kojem smo javno božestvenu liturgiju izvršili. Vašu pak arhijerejsku blagodarnost i blagoslov obznanili smo priložnicima istog hrama. za njihove trude i podvige. Celom pak onde dogodivšem se Narodu, pročitali smo im, iz pisma vašeg prevedeno na prostom stilu, kako sad imajući svoju crkov, da nebi ni ova cerkva u nedeljne i praznične dane prazna bila, no da je svagda prepunjena Narodom, i svako da se moli Bogu za svoje zdravlje i blagodenstvije, kako bi se blagoslov Božuj izlio na nji i na potomke njihove. A svagda da se opominju na izbavitelja svog, koe je oslobodio, od gonitelja i tirjana napadatelja njiovog i da se za Njega i njegovu svetlu familiju neprestano mole Tvorcu i sazdatelju svom da bi mu darovao za premlogi njegovi trudi dolgoletno s zdravljem poživeti. U istim nas je stanovšij se narod s tronutim sercem slušao, i obećao nam se da ćedu s najvećim usrdijem rado i tačno dužnost navedenu im ispoljnjavati, pri kojim se mlogo raduju i srećnim se nazivaju, što takvu počast i Blagodarno opominanije od svog Arhipastira poučeno nastavlenije dobijaju. U prosim ostajem, preporučujući se i celivajući vas, s najvećim strahopočitanijem.

nižajšij
u manastiru Sv. Romana Sava Petrović
28. marta 1839. arhimandrit obštežitelnoga
Manastira Sv. Romana''

Na zapadnoj strani crkve ugrađena je mermerna ploča na kojoj piše:

CRKVA TEŠIČKA
,,USPENIJE PRESVETE BOGORODICE
PODIGNUTA
15. AVGUSTA 1838. GOD.
PODIGNUTA TRUDOM I TROŠKOM
SELjANA SELA NOZRINE, SUPOVCA
I VUKANjE NA BROJU DVADESET''

Na ploči se ne navode sela ali je određena granična površina u kojoj se sela nalaze. Sa istoka je J. Morava, a sa kopna su tri navedena sela kao granična. Sela koja su učestvovala najviše u gradnji crkve su: Nozrina, Lužane, Tešica, Loćika, Mali Drenovac, Vrćenovica, Česta, Šurić, Čukurovac, Kulina, Porodin, Vukanja, Koprivnica, Golešnica, Dašnica, Grejač, Veliki Drenovac, Supovac i Bujmir Moravski.¹

Ne pominju se naselja u ovom rejonu kao što su Stublina, Belja i Bankovac. Stublina i Belja nisu evidentirana kao naselja u državnom popisu naselja u opštinama 1839. godine, niti Bankovac.

U letopisu crkve još je zapisano: ,,Crkva Tešička sagrađena je u obliku lađe i to od tvrdog materijala. Visina njenih zidova iznosi oko pet metara, a zvonik, koji je spojen sa samom crkvom visok je oko sedam metara. Zidovi su masivni i u prečniku iznose skoro jedan metar. Ikonostas je veoma ukusan i lepih razmera. Sagrađen je od hrastovog drveta. Carske dveri, kao i deo iznad njih, ukrašeni su veoma lepim duborezom koji ima osobitu umetničku vrednost.

Na unutrašnjim zidovima hrama sve do 1930. godine nije bilo nikakvih fresaka. Te godine trudom ondašnjih paroha Lazara Taušanovića i Miodraga Džombića, a dobrovoljnim prilozima vernika, obnovljene su sve ikone na ikonostasu i svi unutrašnji zidovi ukrašeni su izvanredno lepim freskama. Iste godine podignut je balkon za hor, koji je onda postojao, a koji je oformio i rukovodio njim poznati pevač i pevač i sluhista Miodrag Džombić, paroh tešički. Ovaj hor po svojoj spremi i melodičnosti bio je čuven i poznat širom celog Pomoravlja.''

Crkva tešička imala je svoju nepokretnu imovinu koja je navedena u popisu žitelja i njihove imovine sela Tešice iz 1863. godine. Tu se navodi:

,,440. Crkva Tešička.

Nepokretno imanje: meana s placem 2 1/2 dana; 1 njiva 1/4 dana - u vrednosti 102 duk. ces.

Mesečni prihod - nema.

Po imanju spada u II klasu.''

Za pomenutu mehanu crkve tešičke sačuvan je opis iz iste godine. Tu se navodi:

,,69. Pritjažatelj mehane crkva tešička, spada u III klasu, nalazi se u selu Tešici. Od drvenog je materijala. Ima 1 sobu, kafanu, furunu za leb, amurluk i štalu, za 6 konja. Mogu prenoćiti 20 duša. Nije po planu a rđavog je stroja. Pod ćeramidnim je krovom. Ova služi narodu dolazećem u crkvu koja je u polju tešičkom.''

Godine 1874. crkva tešička imala je četiri parohije: Nozrinsku parohiju koja se sastojala od sela: Nozrine (92 doma), Bujmira (32 doma) i Tešice (135 domova) - svega 259 domova;

Lužansku parohiju koja se sastojala od sela: Lužana (120 domova), Stubline (48 domova), Drenovca (22 doma), Loćike (39 domova) i Vrćenovice (68 domova) - svega 297 domova;

Kulinsku parohiju koja se sastojala od sela: Kuline (23 doma), Česte (99 doma), Šurića (13 domova), Čukurovca (20 doma), Kamenice (22 doma), Porodina (29 domova), Ljubtena (37 domova) i Vukanje (71 dom) - svega 244 doma i

Grejačku parohiju koja se sastojala od sela: Grejača (68 domova), Velikog Drenovca (61 dom), Supovca (32 doma), Golešnice (13 doma), Koprivnice (47 domova) i Dašnice (30 domova) - svega 251 dom.²

Dve decenije kasnije, oko 1895. godine, crkva tešička imala je dve parohije, nozrinsku i tešičku.

Nozrinska parohija sastojala se od sela: Nozrine (116 domova), Bujmira (41 dom), Lužana (173 doma) i Stubline (47 domova). Na parohiji je bilo ukupno 377. domova. Te godine na parohiji nije bilo sveštenika.

Tešička parohija sastojala se od sela: Tešice (200 domova), Loćike (67 domova), Vrćenovice (96 domova) i Malog Drenovca (25 domova). Na parohiji je bilo ukupno 388 domova. Paroh je bio jerej Dimitrije Stevanović.

Parohije koje su ranije pripadale crkvi tešičkoj, kulinska i grejačka, sada su bile pri novopodignutim crkvama, kulinska parohija pri vukanjskoj a grejačka parohija pri crkvi grejačkoj.

Oko 1898. godine pri crkvi u Tešici postojale su dve parohije, tešička i nozrinska.

Nozrinska parohija se sastojala iz sela: Stubline (47 domova), Bujmira (44 doma), Lužana (179 domova) i Nozrine (120 domova). Cela parohija je imala 390 domova sa 2826 duša. Paroh je bio Dimitrije Stevanović rođen u Nozrini oko 1831. g. (star 67 godina). Rukopoložen je za đakona 1857. a za sveštenika 1860. godine. Završio je osnovnu školu, 3 razreda gimnazije i Bogosloviju³

Tešička parohija se sastojala iz sela: Malog Drenovca (28 domova), Vrćenovice (99 doma), Loćike (69 domova) i Tešice (198 domova). Cela parohija je imala 394 doma sa 2773 duše. Paroh je bio Mladen Popović, sveštenik rođen u Džepu oko 1859. godine (star 39 godina). Rukopoložen je za đakona 02/14. februara 1884. g. a za sveštenika 01/13. septembra 1885. godine. Završio je osnovnu školu, nižu gimnaziju i bogosloviju.⁴

Prema izveštaju za 1914. godinu parohija tešička obuhvatala je sela: Tešicu, Loćiku, Vrćenovicu i Mali Drenovac.

Na parohiji su uz parohijsku crkvu Uspenije Sv. Bogorodice, bilo i crkvište Sv. Ilija u Tešici i kapele Sv. Jovana u Vrćenovici i Sv. Marija u Malom Drenovcu

Pored sveštenika koji su služili pri crkvi trnjanskoj do podizanja crkve u Tešici 1838. godine, pa prešli sa službom kod nje, a koje je jerej Dušan Veselinović naveo u letopisu crkve trnjanske, pri crkvi tešičkoj služili su:

Sveštenik Marko Milovanović, paroh tešički i namesnik bugar-moravski. Na ovoj parohiji i namesnik bio je do 1865. godine kada je postao paroh aleksinački.

U popisu žitelja i njihove imovine sela Nozrine iz 1863. godine navodi se sveštenik Marko Miljanović (treba Milovanović - ZS). Tu se navodi:

,,G. Marko Miljanović (Milovanović), namestnik 45 g., žena Stamenka 40 g., sinovi: Maksim 21 g., Andrija 17 g., Avram 11 g. (kasnije sveštenik i narodni poslanik - ZS), Ljubomir 8 g., Aleksandar 5 g., kćeri Milja 22 g., Stana 14 g.

Nepokretno imanje: kuća s 2 zgrade od slabog materijala s placem, šljivakom i baštom 2 dana; 19 njiva 34 1/2 dana; 5 livada 8 1/2 kosa; 2 vinograda 11 motika; 3 branika 4 dana; 1 ise (deo) od 4 vitla vodenice; 1 kuća s placem 1/4 dana - u vrednosti 326 duk. ces.

Mesečni prihodi od privrede zemljedelske i svešteničke 25 tal.

Po imanju spada u IV klasu, po prihodu u V klasu.''

Marko Milovanović je imao kuću i veliku okućnicu u Prćilovici koju je 1860. godine izdao u zakup za osnovnu školu koja je te godine otvorena.

Dve godine posle otvaranja osnovne škole u Prćilovici načelnik sreza moravskog uputio je 2. (14.) jula 1862. godine pod brojem 1112 zahtev načelniku okruga aleksinačkog da se odobri otkup kuće namesnika Marka Milovanovića u kojoj je pod kiriju škola smeštena. U zahtevu se ističu sledeće prednosti otkupa kuće: što ona " pored sebe do 15 plugova zemlje ima" od koje bi se znatan prihod za izdržavanje osnovnih škola u srezu moravskom dobijao, što bi se na tom zemljištu " mogla i crkva kao najpreglednijem mestu postrojiti i što naposletku drži da bi istu jeftinije od 210 groša čaršijskih od poreske glave pogodio i što bi svake godine 50 talira kirije uštedeo, a i inače, mogao bi narod pri građenju nove škole pored utrošene snage, s glave po 1 dukat cezarski platiti i opet ove udobnosti ne bi imao"

Jefrem Popović, načelnik sreza moravskog poslao je odgovor Ministarstvu prosvete 30. aprila 1863. u kome piše da je g. Marko Milovanović kupio kuću sa placem i njivu na licitaciji održanoj 4. juna 1858. godine i da je ovo imanje bilo svojina pokojnog Miloja Vasiljijevića, bivšeg sreskog načelnika sreza moravskog. Kupljena je "i to kuća sa placem za 10.070 groša i njiva za 4.022 groša, dakle oboje za 14.092 groša čaršijskih."

Sveštenik Vasilije Stojanović naveden je kao žitelj sela Lužana u popisu iz 1863. godine. Tu se navodi:

,,190. G. Vasilije Stojanović, paroh 29 g., sinovi: Ljubomir 5. g., Andrija 1/4 g., kćeri Ljubica 8 g., Roksanda 5 g., brat Milen 16 g., mati Stevana 61 g.

Nepokretno imanje: kuća od slabog materijala s placem i šljivakom 1 dan; 9 njiva 5 3/4 dana; 4 livade 4 1/2 kose; 2 branika 1 dan; 1 vinograd 2 motike - u vrednosti 69 duk. ces.

Mesečni prihodi od privrede zemljed. i svešteničke zasluge i stoke 16 tal. Po imanju spada u I klasu, po prihodu u V klasu.

191. G. Stana žena Vasilija Stojanovića 29 g.

Nepokretno imanje: 8 njiva 4 1/4 dana; 2 livade 1 1/4 kose; 1 vinograd 2 motike - u vrednosti 25 duk. ces.

Mesečni prihodi od privrede lične 2 tal.

Po imanju spada u I klasu, po prihodu u I klasu.'' Pri crkvi tešičkoj sveštenik je bio i učitelj Veselin Mihajlović koji je juna 1868. godine rukopoložen za sveštenika i postavljen na parohiji u Loćiki.⁵

Krsta Marković iz Soko Banje rukopoložen je 17. januara za đakona a 21. marta 1871. godine za sveštenika i postavljen za paroha kulinskog.⁶

Protokoli crkve tešičke ustanovljeni nakon njenog podizanja uništeni su za vreme turske okupacije 1876. godine. Najstariji sačuvani potiču iz 1873. godine. Na osnovu njih možemo navesti sveštenike koji su služili pri crkvi do 1907. godine. Bili su to:

Mileta Stevanović, sveštenik. Pri crkvi tešičkoj kao paroh grejački bio je do decembra 1892. godine kada je prešao kod svoje novopodignute crkve u Grejaču.

Radosav Đorđević, sveštenik. Kao paroh brestovački (okrug crnorečki) premešten je, po molbi, 5/17. aprila 1874. g za privremenog paroha lužanskog (okrug aleksinački).⁷

Umro je kao paroh pri crkvi tešičkoj. Upisan je u Protokolu umrlih za 1889. godinu na strani 124, pod brojem 63. Tu je zapisano: jerej Radosav Đorđević, paroh lužanski, umro 04. jula, pre ponoći, 1889. u Al. Banji, od navale krvi. Sahranjen na groblju banjskom, 05. jula 1889. Bračno stanje: oženjen. Opelo svršio Dimitrije Petković, namesnik banjski.

Sveštenik Radosav Đorđević bio je oženjen suprugom Jelisavetom sa kojom je imao četvoro dece, sinove Tihomira, Vladimira i Borivoja, i ćerku Draginju. Tihomir Đorđević (1868 - 1944.) je bio etnolog, folklorista i kulturni istoričar, profesor beogradsko univerziteta. Vladimir (1869 - 1938.) etnomuzikolog, kompozitor i muzički pedagog. Treći sin Borivoj-Borko umro je u 15. godini 20. avgusta 1890. godine u Lužanu. Ćerka Draginja (1872 - 1936.) je bila udata za Stanisava Jankovića, telegrafistu sa kojim je imala ćerke, Ljubicu (1894 - 1974.) i Danicu (1898 - 1960.) koje su ceo svoj život posvetile sakupljanju i proučavanju tradicionalnih igara, pesama i običaja. Bile su začetnice srpske koreologije.

Pantelija Pančić, sveštenik. Navodi se u protokolima crkve u 1890. godini. Na parohiju je verovatno došao posle smrti Radosava Đorđevića.

Mladen Popović, sveštenik. Navodi se u protokolima crkve od 1894. do avgusta 1901. godine.

Cvetko M. Bogdanović, paroh tešički. Navodi se u protokolima crkve od avgusta 1901. do aprila 1903. godine.

Milan St. Živković, paroh tešički. U izveštaju od 24. decembra 1907. godine o sebi navodi: ,,Rođen sam 1860. godine, novembra 14. U čin đakonski stupio sam 17. oktobra 1884. godine; a u činu svešteničkom, proizveden sam u 1886. godini u mesecu aprilu od blaženopočivšeg Mitropolita G. Teodosija. Sadanji Gospodin Episkop naš odlikovao me crvenim pojasom koncem prošle 1906. godine, a građanska vlast po njenoj predstavci odlikovan sam 1898. godine, ordenom Sv. Save V stepenom za službu prevnovanje oko podizanja manastira Sv. Petke u Sićevu.'' Sveštenik Milan Živković rođen je u Grljanu, sreza zaječarskog. Završio je osnovnu školu, četiri razreda gimnazije i bogosloviju. Od 31. avgusta 1883. do 1. avgusta 1887. godine bio je praktikant konzistorije negotinske. Od 1. avgusta 1887. do 1. septembra 1888. bio je kapelan u Zaječaru a od tada paroh malčanski u srezu niškom do 31. marta 1903. godine kada je postavljen na parohiju tešičku. Bio je član svešteničkog udruženja. Godišnji prihod od parohije iznosio je do 2.400 dinara.

Na istom izveštaju prota Avram Milovanović je dopisao:

,,Po konduitnom spisku dajem, za drugog sveštenika, koji služi kod crkve tešičke i to: ,,za Dimitrija Stevanovića, paroha nozrinskog, da je rođen u Nozrini, sr. moravskog 1832. god. da je rukopoložen za đakona 1857. god. a za sveštenika 1860. god. Odlikovan je 1906. god. crvenim pojasom od strane sadanjeg Episkopa niškog G. Nikanora.''

Đorđe Sp. Čemerikić, protojerej, paroh nozrinski. Rođen 1864. godine u Prizrenu, u zanatlijskoj porodici. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i bogosloviju 1880. godine. Od 1880. do 1897. godine bio je učitelj u Prizrenu. Za đakona je rukopoložen 22. novembra 1892. a za sveštenika 6. januara 1899. godine. Posle toga služio je u Tetovu i Skoplju do 1905. godine. U Tetovu je bio namesnik a u Skoplju protojerej. Za protojereja proizveden je 2. jula 1902. godine. U Srbiju je prešao 1. maja 1905. i postao paroh jaglički 1. septembra iste godine. Na parohiji jagličkoj ostao je do 1. januara 1908. kada prelazi na parohiju gabrovačku na kojoj ostaje do 1. aprila 1909. godine. Sa parohije gabrovačke premešten je na parohiju nauparsku gde je bio privremeni starešina manastira Naupare osam meseci a pored parohijske dužnosti pola godine je bio i vršilac dužnosti učitelja. Sa nauparske parohije premešten je 20. juna 1911. godine na parohiju nozrinsku. Govorio je srpskim, turskim i arnautskim (albanskim) jezikom. Godišnji prihod sa parohije iznosio je do 2.400 dinara.⁸ Na parohiji nozrinskoj je ostao do 1915. godine kada je ubijen od Bugara u Grdelici.⁹