Знамените личности Алексинца: Прота Стеван Димитријевић

Рођен је 10/22. јануара 1866. године у Алексинцу.

Богословију је завршио у Београду 1887, а Духовну академију у Кијеву 1898.

Био је професор у Скопљу и Солуну, ректор Призренске богословије, затим редовни професор историје српске цркве на Богословском факултету Универзитета у Београду од 1920. до 1936. године. Био је први декан Богословског факултета. Такође, био је професор четворице патријарха: Варнаве, Гаврила Дожића, Германа и Павла. Звали су га анђелом Божјим за Јужну Србију. Наравно, како то обично бива,  с временом постао је заборавњени ум који су одликовали и Обреновићи и Карађорђевићи.

Мало је познато да је захваљујући и  проти  Стевану Димитријевићу Хиландар у последњи час спашен и оставњен под окриље Српске православне цркве. Наиме, прота Стеван је радио као референт за хиландарско питање у периоду од 1905. год.  до 1911. год., у годинама које се смтарају као најкритичније за опстанак србског манастира на Атосу. Сматра се да је и сама посета краља Петра I Карађорђевића Хиландару заслуга проте Стевана.

За време просветног и научног рада у Скопљу није занемарио ни национални рад. Године 1904. под маском обнове манастира и цркава у Скопској Црној Гори формира прву српску чету у овој области да би заштитио народ од банди албанских качака и чета ВМРО-а.

Активно је учетвовао у Првом балканском рату, као и у Првом светксом рату. Своје родољубље  платио је страховитом ценом. Наиме, да би му се осветили Бугари су му отровали ћерку, а њега депоротовали у логор.

Прота Стеван Димитријевић вратио се из заробљеништва и наставио да ради за добробит Србије. Друговао је са песником Миланом Ракићем, Мијалом Петровићем Аласом, Милутином Миланковићем, генетичаром Иваном Владимировичем Мичурином. Страствени заљубљеник у воћарство, прота Стеван био је  одушевљен Мичуриновим радом  у тој области. Примењујући искуство стечено из овог дружења први је у свом воћњаку у Алексинцу засадио патуљасту јабуку. Овај воћњак прота је  поклонио  тадашњој  Учитељској школи.

Указом краља Грчке 1937. године проглашен је почасним доктором атинског Универзитета.

На Коларцу у Београду 1936. године промовисан је у почасног доктора теологије и члана Историјског института Српске академије наука и уметности.

За време службовања у Скопљу, Солуну и Призрену сакупио је преко 600 рукописних и штампаних књига Србуља и поклонио их Народној библиотеци у Београду. Главни радови су му из историографије српске цркв Историјску грађу коју је сакупио по руским архивама и библиотекама, као  и на Светој гори објавио је у Споменику Српске краљевске академије 1900, 1903, и 1922. го. Умро је у Београду 24. новембра 1953. године.

На његовом имању  подигнута је  техничка школа  у Алексинцу, која се од 2004. по њему и зове.