Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Живети у заједници или отуђен од света?

rss

20.11.2013. Миодраг Тасић

Човек је друштвено биће. Не може да живи сам, изолован од осталих припадника своје врсте. Макар то важи за већину сорте зване Homo sapiens!

Живети у заједници или отуђен од света?

Има, наравно, изузетака. Поједини ексцентрични људи, или неки којима се људско друштво огадило, живе далеко од такозване цивилизације. Негде у шуми, пустари, у далекој забити... Понеки живе у испосницама, у стени. Нису ретки ни појединачни становници бесплодних области у пустињи, на врховима сурових планина, па чак и у Сибиру. У Нишу један човек је живео на гробљу; у гробници!

Има баксуза и намћора који обитавају у насељима, али као да живе у пустињи. Ови, додуше, живе у кућама или становима. У граду или на селу, свеједно. Међутим, нити се мешају с другим суграђанима, нити их интересује живот око њих. Као да су једини на земљи!

Ипак, то су изузеци од правила. Огромна већина људи живи у заједници. Породица, фамилија, село, варошица или град, нација, напослетку човечанство само су мањи или већи модуси заједничког живота. И тако је од вајкада. Почев од хорди и првобитне заједнице, преко племена, породичних задруга, па до разних удружења, кругова, навијачких група, политичких странака, човек воли да је у крду. Да има предводника и да се поистовети с масом. Јер у гомили, у мноштву појединац добија на снази, на моћи, ту се утапа у колективно. Тада све може. Потребно је само да га неко поведе, да га покрене и појединац више не размишља. Сви за једног, један за све!

Човек који живи у стамбеној згради саосећа с осталим станарима. Ако сте срећник да имате стан у солитеру, никада вас ваше комшије неће оставити на цедилу кад се разболите, ако вас неко непознат случајно нападне, када вам затреба позајмица и слично. У случају да станар не изађе из стана само неколико сати, брижљиве комшије ће се појавити на вратима да виде шта се дешава. Слична ситуација је у улици, викенд насељима, а за село не треба ни питати. Тамо се сви познају и вазда су једни другима на услузи. Нарочито се можете поуздати да ће вам неко свратити у кућу све и да зна да никога нема код куће. Нарочито тада!

Човек обожава у групи да се пење. Да дође до највишег степеника. Ако неким случајем и неки други или више њих иду истим путем, онда раде лактови, подметање клечке, ћушка за врат, шут у задњи део тела, мало испод кичме. Постоје и нешто рафинираније методе. Попут песнице, ножа или метка, но то припада одабранима. У највећој мери „убија прејака реч“! Лажна, накалемљена, пренаглашена, оцинкарена, дискретно изречена, само наговештена, пре или касније оствари циљ. А циљ оправдава средство, рече неко!

Суптилне методе су за озбиљне, зреле људе. Младост, бунтовна, полетна, нестрпљива, не може да чека. Циљ треба остварити одмах. Навијачи спортских клубова оличење су те жеље. Циљ је победити противника, надвисити га, неретко и понизити. Парадигма навијача су фудбалски заљубљеници. Ниједна заједница није тако чврста и постојана као што су то навијачи фудбалских клубова. За клуб се живи. Некад  и мре (умире)! Односно, погине. То кад вас на стадиону погоди пендрек на незгодно место (у главу), ако вас прегази руља или погоди метак! Било је и таквих дешавања на српским стадионима. Фудбалски навијачи воле искључиво свој клуб. Сви остали њима су непријатељи. Навијачи других клубова, небитно да ли су из исте државе или инострани, озбиљно морају да размишљају о својој глави када се упуте на стадион домаћина. Додуше, већина гостујућих навијача својој кући дођу живи. Здрави, не баш. Неко заради прелом руке, лобање, вилице, прсне које ребро и слично. После ће они преживели узвратити добродошлицу.

Посебност ових простора је међусобна мржња навијача истог клуба. Сви као навијају за исти тим, долазе на утакмице, певају, ударају у бубњеве, окрену леђа игралишту и играчима на терену и само гледају на који начин да науде онима преко! А тамо преко, на другој трибини и на поприличној раздаљини смештени су такође навијачи истог клуба. Разлика је у називу појединих група и у степену међусобне мржње. И почиње окршај. Дозвољена су сва средства; заставе, мотке, флаше, перорези, бајонети, па до ватреног оружја. Које је свакако на волшебан начин доспело на трибине. Хулигани и вандали, који по потреби буду и демократска омладина, носиоци промена или фрустрирана младост, после добре макљаже на трибинама у првом чину, у другом чину све то обаве на улици након утакмице и после могу мирно на починак. Да би сутрадан били орни за нове окршаје.

Најтрагичније од свега што ово делимично штетно понашање не може да се спречи. Стога што у управама фудбалских и других клубова седе највиђенији овдашњи политичари, а они због свеколиког државног и националног посла не могу још и  помало дрским навијачима да се баве. Ко би их и упамтио када свакодневно срећу толико нових лица? Уједно, Србија је заиста велика држава по броју становника и ко може да да зна ко су ти делом насилни појединци у мору мирних, питомих и добрих? Такве индивидуе непознате су медијима, полицији, тужилаштву...

Много тога овде је почело од навијача. За њих се слободно може рећи да су авангарда друштва. Они који се не уклапају у ове савремене токове друштвеног понашања треба да послушају савет филозофа: „откада сам упознао људе, животиње су ми све драже“!

Миодраг Тасић

 

Миодраг Тасић

 

                                                          

 

 

Стезање каиша подстиче наталитет. Челични стисак и од једне особе настану две!
Душа нам је у носу, па нисмо могли да нањушимо шта нам се спрема!
Да ли и пут у пакао представља корак напред?
Државни чиновници гаје аристократски презир према државном новцу. Просто га пресипају из руку!
Само ретки ће дочекати остварење дугорочних циљева. Будућност припада одабранима!
Живот нам је прошао у реформама, али нас неће запамтити као реформаторе, већ као јебиветре!
Народ је изгубио поверење у државу јер се најмање верује у оно што се голим оком не види!
 


# Миодраг Тасић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима