Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Велики рат, српски и аустријски митови

rss

02.12.2013. Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Анализом медијa истраживачи из Беча откривају два дуговечна мита - с једне стране стоји аустријски "Рим", с друге српски "Пијемонт", а у средини неколико ратова.
Простор комуникације две земље је до те мере био митолошки изрован да су Аустрија и Србија увек бирале сукоб, а не сарадњу, каже један од аутора студије.

Велики рат, српски и аустријски митови

Већ годину дана мали тим истраживача бечког Института за дунавски простор и централну Европу ради на пројекту студије "Аустријски и српски митови 1914-2014". Књига под тим насловом појавиће се тек на јесен идуће године. Налази студије су стога још обавијени "тајном", али су њени аутори - Силвија Нађиван, Волфганг Пенсолд и Ева Тамара Тиц пристали да за РТС открију неке детаље.

Свако ко је очекивао на десетине категоријално обрађених митова који последњих сто година имају медијску промоцију кружећи по аустријском и српском јавном и политичком простору, биће разочаран: Реч је о само два мита.

Само два, али зато дуговечна, жилава и отпорна - с једне стране аустријски мит који се ослања на политичку традицију Светог римског царства немачког народа, а са друге српски мит националног уједињења који вуче корене из романтизма 19. века.

Укратко, с једне стране стоји аустријски "Рим", с друге српски "Пијемонт", а у средини неколико ратова.

Империјално наслеђе старог Рима

Историја није на једнако милосрдни начин третирала Аустрију и Србију - у време када је средњовековно српско царство у етапама тонуло у мрак османског периода, аустријске династије, прво Бабенберг, после њих Хабзбург, преузимале су политичку традицију старог римског царства пењући се степеницама империјалне славе.

Хабзбуршки цареви остали су истовремено и цареви Светог Римског Царства немачког народа све до 1806. године, када је Франц II, бојећи се да би му Наполеон украо империјалну круну, декретом укинуо Свето римско царство.

Аустрија се смањила, а цар "преполовио" - до тог тренутка Франц II, постао је Франц I нове државе.

Али, са крајем римског државотворног наслеђа у Бечу није одумро и империјални римски рефлекс - он је остао неупокојен, с тим што више није био окренут према Француској или Пруској, већ према источној и јужној Европи, пре свега Балканском полуострву.

Римска империјална традиција значи пре свега једно - непрестано ширење. Ту традицију, коју су му одузели јачи од њега, Беч претвара у мит, мит трансформише у политику, а политику у морални став који онда саморазумљиво окреће према практично једином реалистичном циљу: Босни и Херцеговини.

Краљевина Србија - нови играч у дипломатској арени

Србија, односно територије које се од Другог српског устанка 1815. сукцесивно извлаче из Османског царства, бори се са два супротна осећаја - с једне стране победничком еуфоријом, с друге стране љутњом и бесом на Запад који ју је препустио тужној судбини.

Некадашње високо развијено средњoвековно царство сведено је почетком 19-ог века на народ разбијеног сећања, новог културног идентитета, опустошеног језика, бруталних политичких елита и практично уништених културних и образовних елита.

Још горе, у триста педесет година бивствовања под османским царством Срби су развили рефлекс дистанце и затварања према "страном", односно према "уљезу" који их баца на колена док Европа гледа - колико их је тај рефлекс сачувао под Османлијама, сада је у новим условима остао сметња.

Народ који је толико пропустио мисли да мора пуно и надокнадити - као прво мора дефинисати властите границе, утвдити шта је његово, а шта није, ко је "унутра" а ко "напољу", ко би, чак иако се нећка, по правди требао бити његов, да није било несрећне османске епизоде.

И ту се, у обреновићевској Србији, рађа српски мит "уједињена", заокруживања граница - ујединити се, преобратити несигурне ("Шокце" и "Турке"), затим подићи ограде и следећи рефлекс стечен под Османлијама затворити се према сада новом "страном".

Када неко у данашњој модерној Србији виче "шта ће нам Европа" управо је то историјски рефлекс који из њих говори - шта ће нама било ко, кад ће нас на крају ионако пустити да пропаднемо.

Ширење против заокруживања

Два мита, која у предвечерје сарајевског атентата и симболички и физички ударају један на другога су хабзбуршко "ширење" и српско "заокруживање" - и један и други виде у Босни логички, морални и политички простор који им отварају традиције из којих израстају.

Та два мита - "империјално ширење" и "национално заокруживање" до те мере су контаминирали српско-аустријске односе још деценијама пре него што је малолетни сарајевски гимназијалац Гаврило Принцип испалио хице на хабзбуршког престолонаследника Франца Фердинанда и његову трудну жену Софију, да је сваки разуман дијалог постао немогућ.

Не занемарујући еуфорију заокруживања и уједињавања коју је Србија (од 1903. под династијом Карађорђевића) уносила у дневну политику, аутори студије ипак виде јасну кривицу на аустријској страни, конкретно у одлуци Фрање Јосипа да "једном заувек среди тај проблем под именом Београд".

"Никада се још у историји међународног права није догодило да једна држава иде у ратну одмазду против друге државе за дело које се чак није ни догодило на територији државе која се кажњава", каже Пенсолд.

На почетку хаоса и крви Великог рата доминира једно име, један човек који је донео судбоносну одлуку, "преломио" ствар и тако пустио у погон компликовани механизам дипломатских алијанси: Цар Фрањо Јосип.

Ни атентатор Гаврило Принцип, ни хушкачки Вилијам II у Берлину нису били пресудни актери за избијање рата, сматрају аутори студије - та титула припада претпоследњем Хабзбургу који је седео на трону изнад остатака Светог римског царства и хтео да казни и за сва времена понизи "дођоша" на европском дипломатском паркету.

Хабзбуршка монархија - "Болесник на Дунаву"?

Наравно да се поставља питање зашто је један "дођош" провоцирао неуротичну империјалну силу?

Атмосфера рата између Аустрије и Србије је све време висила у простору и у најмање два случаја - 1908, затим поново 1913, он је једва избегнут и то, иронијом судбине, управо захваљујући залагању Франца Фердинанда, који је говорио да му "не пада на памет да иде у рат због хрпе крадљиваца и пар шљивика", те систематски чистио Генералштаб од антисрпских "јастребова".

Према ауторима студије, Београд се ту ни најмање није понашао ирационално или нелогично - наиме, процена политичких елита Краљевине Србије да је хабзбуршко царство "труло" и да ће се распасти ако га се мало протресе није била без основа, Беч је 1914. заиста био још само сенка некадашње империјалне моћи.

У лето 1914 Аустроугарска војска ушла је у Србију на крилима империјалног мита - када се Србија 1918 проширила на запад и југ учинила је то ношена митом о уједињењу и заокруживању.

Остаци и једног и друго мита и данас живе, отежавајући комуникацију између културне, медијске и политичке јавности Србије и Аустрије.

Када данашња Аустрија у ЕУ преузима улогу политичког гласноговорника исцепканих балканских држава наступајући као њихов адвокат на путу према ЕУ чланству, она реагује из старог империјалног синдрома - круна и жезло императора Светог римског царства и даље се чувају у хофбуршкој ризници - никад се не зна, могу затребати!

Када Србија коначно изгуби Југославију, требаће јој скоро двадесет година да препозна властити мит о заокруживању и затварању као механизам који јој свако мало дође главе - треба веровати сада последњи пут.

Поље пропуштених шанси

Метод којим се аутори студије служе је једна слободнија форма такозване анализе дискурса.

На основу извештаја који су се појављивали у аустријским и српским медијима од 1914. до 2014. у моментима неуралгичних историјских тачака - на пример 1914., 1918., 1934., 1938., 1941., 1948., 1991., 1995., 1999., 2003., 2008. - конструише се најпре једна линија наратива.

Након тога, унутар тако конструисаног наратива, сукобљавају се парови новинских извештаја с једне и друге стране као да стоје у дијалогу, односно као да "разговарају" један с другим.

На крају се тај имагинарни дијалог ставља у однос према једном и другом миту, у смислу да ли се уклапа у њега или му се супротставља.

"Било је толико момената у протеклих сто година када су Аустрија и Србија могле изабрати другачију политику, уместо конфронтације прећи на сарадњу, али, нажалост, њихов простор комуникације је до те мере био митолошки изрован и запоседнут старим рачунима, да су алтернативе и једнима и другима тешко падале", закључује Пенсолд.

 


# Србија рат Гаврило Принцип Београд војска
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима