Велика Госпојина у Тешици

НИЈЕ САБОР КАО НЕКАДА

Свечану литургију у храму Пресвете Богородице у Тешици, служили протојереј Борислав Недељковић из Алексинца (пензионер), прота Јован Живановић (старешина тешичке парохије), јереји Горан Поповић из Алексинца, Дејан Мијатовић из Доње Трнаве, Радиша Лазић из Чукуровца и ђакон Милан Живановић из Алексинца. Нови колачар наредне године биће Милош Ценић из Тешице.

Успеније Пресвете Богородице, познатије као Велика Госпојина, житељи једног од највећих насеља у алексиначком Поморављу, славе као своју сеоску славу, већ пуних 179 година. Све је почело још у првој половини 19. века, када је 1838. године започета, а 1939. завршена изградња храма Пресвете Богородице. Од тада до данашњих дана , Тешичани овај хришћански празник, славе као своју сеоску славу. Тако је било и ове године. Од раног јутра верници су одлазили у цркву, да се помоле Богу, запале свеће за живе и покојне, и присуствују свечаној литургији. Нажалост верника је било мање него лане. По оцени неких мештана са којима сам разговарао, је што се Велика Госпојина пала у Понедељак радан дан, па су Тешичани који раде морали на посао. Из истог разлога мање су им дошли и гости са стране. Они махом долазе дан раније, како би у раним јутарњим сатима, отишли са својим домаћинима у храм да се помоле Богу, запале свеће и присуствују литургији.

СВЕЧАНА ЛИТУРГИЈА

Свечану литургију су служили протојереј Борисав Недељковић из Алексинца, прота Јован Живановић (старешина тешичке парохије), јереји Горан Поповић из Алексинца, Дејан Мијатовић из Доње Трнаве, Радиша Лазић из Чукуровца и ђакон Милан Живановић из Алексинца. По завршетку свечане литургије, обављен је причест верника, који су две седмице у ткз. малом посту пре Велике Госпоине постили. Причешћивање верника, посебно мале деце, обавили су протојереј Борисав Недељковић и ђакон Милан Живановић (на слици). Затим су свештеници и верници око храма Успенија Пресвете Богородице, носили литија (на слици). Потом је обављен и обред сечења славског колача, колачара Дражена Кузмановића из Тешице (на слици).

НОВИ КОЛАЧАР И КРОПЉЕЊЕ ВЕРНИКА

Пошто је обављен обред сечења колача, верницима се обратио протојереј Борисав Недељковић, једном кратком „беседом“ о значају обележавања, једног од највећих хришћанских празника, Успеније Пресвете Богородице, која је у црквеном календару уписана црвеним словима.

И као што то увек бива, после беседе, уследило је питање има ли кога да преузме део колача и наредне године, на овај исти дан, угости своје пријатеље, рођаке и комшије. Има има оговорише у глас неколико верника. Пошто на млађима свет остаје, нови колачар наредне године, биће Милош Ценић из Тешице, који је пре неку годину засновао породицу. Он је уз присуство проте Јована Живановића, преузео део колача од Дражена Кузмановића (на слици у средини). Уследила су честитања а потом и задњи чин обреда - кропљење верника. Кропљење је вршио свежим Босиљком, натопљеним благословеном водом, протојереј Борисав Недељковић а по коцку у шаци десне руке, такође благословеног хлеба званој нафора, верницима је давао Дејан Мијатовић.

НИЈЕ САБОР КАО НЕКАДА

Рекао сам да је ове године свечаној литургији, присуствовао знатно мањи број верника, него предходне годие. После обављања свих церемонија испред храма, дошао је тренутак да као сваке тако и ове године пропрате традиционални наступ КУД „Дејан Јовановић - Деша“ из Тешице. За њих и остале који су пристизали да се помоле Богу и запале свеће, фолклорна секција КУД-а, се преставила са неколико сплетова народних игара из Поморавља и Понишавља (на слици) који су награђени бурним аплаузом. Убрзо по завршетку получасовног програма чланова КУД, људи су почели да се разилазе кућама, да би наставили славље са својим домаћинима, код којих су дошли у госте. У исто време и Дражен овогодишњи колачар позвао је своје госте на ручак .

АНТРФИЛЕ

Међу гостима била је и једна Гђа Мила (девизни пензионер), која није желела да нам да више података о себи, која је крштена у овом храму и која је знатно помогла да храм добије ново рухо. Њој је за време ручка прота Јован Живановић (старешина тешичке парохије), за доброчинство и помоћ коју је дала, поклонио икону Пресвете Богородице (на слици). Рекла нам је да ће и даље новчано помагати обнову храма, како би наредну годину, када ће бити обележена 180 - то годишњица њене изградње, дочекала у новом руху и био један од најлепших у овом делу земље.

Међутим, прослава Велике Госпојине, као сеоске славе, ни из близа није као некада. Тешичани су живели за тај дан, јер су им у госте долазили, рођаци, пријатељи, кумови не само из суседних села већ и градова. А уочи сабора код цркве, која је изграђена на званом месту Црквиште, на левој обали Јужне Мораве, окружена столетним брестовима, људи су долазили како из окружења тако и удаљенијих места дан раније. Стизали со ко је како могао. Неки волујским колима, они богатији фијакерима или чезама. Ваљало је заузети што боље место у Великом или Малом црквару, јер су брестови правили хладовину, коју сунчеви зраци и у најтоплијем делу дана нису могли да пробију.

ДРУЖЕЊЕ И НОВА ПОЗНАНСТВА

По доласку и смештају, пале се ватре и стављају ражњеви за печење јарића, прасића и јагањаца. Постављају се софре, људи седају и уз иће и пиће веселе уз музику најчешће трубача, дочекују зору и велики празник Велику Госпојину. Од раног јутра почињу да долазе гости са разних страна. Једни да присуствују Свечаној литургији, други да се помоле Богу и запале свеће, а трећи да проведу дан под столетним брестовима, друже и склапају нова познанства. У току дана овде се некада знало да сјати и до две хиљаде људи. Корзо за младиће и девојке био је дуг један километар. Било је за свакога по нешто. За момке и девојке трубачи и хармоникаши су по цео дан свирали разна народна кола а ови се надигравали које ће коло да буде боље. Било је и занимације за најмлађе. Ни један сабор није могао да прође без чика Радета, пекара из Житковца, који је довозио сладолед у колицима. У ред се чекало јер је био толико, укусан, да си могао прсте да полижеш.

То је све тако трајало, до почетка шесдесетих година, прошлог века, када су у време комунизма у Србији забрањене све светковине. Почеком деведесетих година, такође прошлог века, народ је почео поново да се окупља око својих светиња. Але не више у толиком броју, јер се проредио. Нема више ни момака ни девојака, а нема ни деце. То се показало на овогодишњем сабору. Био је само један продавац дечјих играчака и занимација. Међутим, без сладоледа сабор није као што је био. Када су деца у питању која су највећи потрошачи, ових занимација било их је тек по неко, па се и овај продавц вратио празних шака. Било како било овај сабор је показао да се народ проредио али и да се враћа својим светковинама. А како ће бити у будуће, време ће да покаже.