Уљни шкриљци или Подмазивање предизборне кампање?

Српски председник и министар рударства Борис Тадић и Оливер Дулић објавили су да се око Алексинца већ шуњају инвеститори јер су намирисали да тај град и околна села ”леже” на нафти, односно уљним шкриљцима који ће решити све енергетске проблеме државе за следећих пет деценија.

Део јавности одмах се ”примио” на ова дедамразовска и божићбата обећања домаћих политичара, стручна јавност за сада ”мудро” ћути, многи се сећају како је Слободан Милошевић пред неке изборе 90-их година откривао нафту у Стигу, а има (истина) усамљених, појединачних упозорења да се не треба тако олако политички играти с потенцијално веома опасном технологијом по животну средину.

Све до пред крај новембра прошле године нико се у Србији није превише занимао за уљне шкриљце. У државном документу ”Стратегија управљања минерално-сировинским комплексом” из 2010. године шкриљци се спомињу као други енергетски ресурс који је добро истражен и чије су најзначајније резерве у Алексиначком басену процењене на око 1,8 милијарди тона, одакле се може добити око 190 милиона тона нафте. И у неколико јавних иступа менажмент Нафтне индустрије Србије наговештавао је заинтересованост те компаније и њеног већинског власника руског Гаспромњефта да се укључи у експлоатацију шкриљаца и производњу нафте.

А затим је министар просторног планирања, рударства и екологије Оливер Дулић уљне шкриљце прогласио једним од стратешких пројекта у рударству Србије. И председник Борис Тадић изјаснио се да су ”уљни шкриљци шанса Србије”, а кад је још објављен и податак да ће уљни шкриљци бити ”радно место” за 1.500 нових радника, мало ко је имао храбрости да јавно укаже на евентуалне лоше стране и потенцијалне негативне последице бизниса са уљаним шкриљцима.

Уместо озбиљне дебате, почео је да функционише принцип ”машта може свашта”, па се тако Алексинац и околина чашћавају епитетом најбогатијег налазишта уљних шкриљаца у Европи и свету где малтене на сваком дрвету расте нафта, а све у стилу да ”није никаква тајна да уљни шкриљци код Алексинца представљају огромно и непроцењиво богатство Србије и да се о томе већ деценијама веома добро зна”.

За трезвен приступ залаже се Слободан Соколовић, професор катедре за нафтно-петрохемијско инжењерство новосадског Технолошког факултета, чији је закључак да у свету нема много постројења и нема много технологија за добијање нафте из уљних шкриљаца: „Око свега тога треба бити веома опрезан. Србија је пре скоро двадесет година застала у истраживању експлоатационих потенцијала уљних шкриљаца и нисмо до краја истражили које количине имамо.

Следећа фаза је утврдити проценат уљне компоненте. Хоћу да кажем да смо ми још у зони непоузданих података и да зато треба извршити детаљну ревизију података и урадити нова геолошка испитивања која ће рећи количину и проценат уљне компоненте.

Други корак за професора Соколовића је питање избора технологија и о томе треба одлучивати тек после 2020. године. „Пре тог датума не видим да ћемо имати технологију која може да понуди беле нафтне деривате, моторни бензин и дизел. Ту се отвара кључно питање – шта је за Србију енергетски микс. Ако је циљ повећање количина белих деривата, онда никако не пије воду прича о експлоатацији уљних шкриљаца јер из њих се добијају црни деривати, као што су лож-уља и средњи мазут. У Естонији се црни деривати из уљних шкриљаца користе за производњу струје и за бродска горива. Дакле, ако енергетском пулу Србије недостаје црних горива, онда се треба определити за инвестициони корак прераде уљних шкриљаца. Али, Србија већ има проблем ове године јер не зна шта ће да ради са вишковима мазута. Естонци најављују да ће имати технологију којом ће из уљних шкриљаца после 2016. године добијати моторне бензине, али то је за сада само најава.

Чак и на основу такве најаве не видим потребу да Србија жури са инвестиционом одлуком о експлоатацији и преради уљних шкриљаца“, каже професор Соколовић и додаје да је на крају ту и кључно питање „негативан еколошки потенцијал“ -емисија штетних гасова са ефектом стаклене баште, одлагање отпада-полукокса који настаје као нуспроизвод и велика количина отпадних вода.

На питање шта би у оваквој ситуацији саветовао Влади Србије, професор Слободан Соколовић каже: „Нема дилеме да треба отварати питање рудног потенцијала Србије, али прво су неопходна детаљна геолошка и истраживања уљне компоненте у шкриљцима. А затим проверити шта се расположивим технологијама може добити из те уљне компоненте. Све то урадио бих пре избора саветника и упуштања у било какве стратешке разговоре“.